To što partneri iz koalicije „Srbija protov nasilja“ poručujuDraganu Đlasuda se povuče u političku penziju nikako nije samo zapaljiva fraza u političkom prepucavanju „za bojkot izbora ili protiv njega“.
To je precizna dijagnoza stanja ovog samozvanog lidera srpske opozicije, koji više ne zna gde udara. I bukvalno! Juče mu se na meti našao ambasador SAD u Srbiji Kristofer Hil.
Diplomata je kao posmatrač prisustvovao sastanku kolegijuma Skupštine o primeni preporuka ODIHRza poboljšanje izbornih uslova. Pošto se neposredno uverio da opozicija nije ni imala nameru da u razgovoru učestvuje, već da demonstrira frustracije i produbljuje krizu, Hil je izjavio da se Srbija mora sama izboriti sa svojim unutrašnjim problemima, što je Đilasa dovelo u stanje nervnog sloma.
On je ambasadoru uputio reči posle kojih Srbi u kafani potežu staklene piksle i sifone - kazao mu je da je nevaspitan i da podržava kriminal. A sve zato što američki diplomata nije otvoreno podržao njega, Đilasa, i deo opozicije koju je on skupio.
I još mu je Đilas očitao lekciju da ne radi svoj posao, da ne priča dovoljno o demokratiji i ljudskim slobodama, što je imalo prizvuk pretnje. Kao kad Đilas javi u Vašington da se ambasador ne zalaže dovoljno na poslu, ima ovaj da vidi… Kao kad Gojko Sisa u „Munjama“ poručuje: „Na*ebaćeš, na*ebaćeš!“
Komična je ta priča o Srbima koji su žrtve nesavesnih diplomata i njihovog nemara ili spletki. I dan-danas ima kod nas ljudi, uglavnom rojalistički opredeljenih, koji veruju da je engleski izaslanik iz Kaira Čerčilu slao falsifikovane izveštaje iz Jugoslavije kojima je umanjivao doprinos četnika, a uzdizao partizane, pa je Engleska zato pustila Dražu i kralja niz vodu, a podržala Tita.
Čerčil, kao, nije bio dobro obavešetn šta se ovde dešava, pa su zato komunisti došli na vlast. Kao kroz istanjene pantalone debelo meso, tako i kod njih probija na površinu da se na vlast dolazi voljom ambasadora, a ne osvajanjem većine biračkog tela.
Ova generacija srpskih opozicionara veruje da američki ambasadori u Srbiji vode neku svoju politiku nezavisno od Stejt departmenta, ali uvek protiv njih. Onaj prošli im nije valjao jer je voleo Srbiju i njenu kuhinju, ovog sad je hipnotisao Vučić pa u Vašington šalje pristrasne izveštaje…
I da je samo Vašington, nego ni u Parizu ne znaju šta se dešava: Makron je svojevremeno čestitao Vučiću pobedu na izborima i sad ga je dočekao kao rod rođeni, umesto da ga bojkotuje, a da u Jelisejsku palatu pozove Đilasa i Mariniku. I Ursula fon der Lajen isto. I šta onda Đilas radi?
Umesto da legne i da se valja kad mu i Pariz i Vašington i Brisel kažu da je pijan, on je rešio da se upusti u borbu s novim saveznikom, Josipom Juratovićem, poslanikom nemačkog parlamenta, inače Hrvatom po poreklu.
Tradicionalni srpski saveznik, pa još dva u jedan!
U danu kad se u Beogradu u Skupštini raspravljalo o usvajanju preporuka ODIHR, Đilas je u Berlin poslao Borka Stefanovića, koji je uspeo da se probije čak do predsednika Odbora za spoljne poslove Bundestaga Mihaela Rota, inače čoveka koji nije štedeo uvrede na račun Srbije.
Rot je iskazao razumevanje za opoziciju, koja se oseća neravnopravnom u odnosu na vlast u Srbiji. U isto vreme, istog dana, specijalni izaslanik Nemačke za Zapadni Balkan Manuel Saracin poručio je Srbima na KiM koji ne žele da učestvuju na referendumu o smeni gradonačelnika da je bojkot „mera koja ne vodi ka uspehu“.
Đilas je najzad našao principijelne saveznike. Još da se oporavi od nervnog sloma, niko penziju neće smeti mu da pomene.