Pre neki dan mi kroz Viber, moj prozor u svet, neko ubaci odlomak emisije nekog (najverovatnije režimskog) televizora, u kojoj je N. N. voditeljka u isledničkom maniru pokušavala da od Zorana Lutovca iznudi priznanje šta on smatra: da li je u Srebrenici počinjen genocid ili nije.
Zoki Lutovac mi je privatno drag čovek pa mi je bilo neprijatno gledati ga kako se vrpolji u studiju, vrda i manevriše na malom prostoru u nastojanjima da ne zanemaruje takt’ku, a da ipak igra za raju i da pronađe odgovor koji će biti drag srcima obeju čaršija.
Rezultat je bio da su Lutovca obe čaršije - i ona koja stoji na „srpskom stanovištu“ da u Srebrenci nije bio genocid i ona koja (stidljivo) priznaje da jeste - bacile u sprdnju. Treba li uopšte reći da je klip postao „viralan“.
Ovaj uvod nas dovodi do procene šteta po srpsku istoriju i život koje nastaju zbog brkanja sećanja i istorije, a o kojima sam onomad razgovarao s Dubravkom Stojanović u emisiji „Crveni karton“.
U Srbiji je uvreženo mišljenje da je istorija „kolektivno sećanje“ - koje je moguće koliko i već poslovično kolektivno dupe - ali tome uopšte nije tako. Sećanje je, politički rečeno, lični, a istorija je zvanični stav. Relativan i pristrasan, isto koliko i lična sećanja, ali fiksiran radi smanjenja konfuzije i kakve-takve stabilizacije prošlosti, jednog od najvažnijih nacionalnih resursa za uobličavanje sadašnjosti, s kojim se u Srbiji nedomaćinski posluje.
Svi ovdašnji zvanični istorijski stavovi su privremeni. Ne drži ih mesto. U našoj prošlosti vri kao u kotlu i zato - ni zbog čega drugog - vri i u sadašnjosti. Jer pazite, da je srpska istorija - da upotrebim izraz iz telefonije - „fiksna“, da li bi bilo moguće da partizani četrdeset pet godina budu good guys, da sledećih četrdeset pet godina good guys budu četnici, a da istorijsku zamenu uloga dobrih i loših momaka obave bivši partizani. (Račun s krčmarom kaže da nam ostaje još jedanaest godina do ponovnog uspona nekih novih partizana.)
Da je bilo istorijskog iskustva i političke pameti, srpske vlasti (svih boja) bez oklevanja bi zvanično prihvatile rezoluciju/presudu o genocidu u Srebrenici kao istorijski zvanični stav koji se - za razliku od stava o partizanima i četnicima - nikada neće promeniti i pritom bi svako zadržao pravo da o srebreničkom pokolju misli šta god hoće. Cinik bi rekao: da se išta mislio, pokolja ne bi ni bilo.
Da je tako urađeno, da se nije pokušavalo - i nastavilo s pokušavanjima - da se varijabilno sećanje i volja „srpskog stanovišta“ nametne većem (i uticajnijem) delu sveta - o čemu će biti više reči u našoj sutrašnjoj kolumni - ne bi bilo (ili bi bilo mnogo manje) regionalnih napetosti i neuporedivo manje urokljivih poprekih pogleda „kolektivnog zapada“.
Da, sve bi bilo mnogo bolje, ali u tom slučaju ne bi bilo tržišta za plasman robe najstarijeg (i najpogubnijeg) srpskog zanata - idenja usqwrz celom svetu.