FAMOZNO SVETISLAV BASARA: PRIČA O ZANATIMA
Kao što smo juče pomenuli, idenje usqwrz svetu je vrlo stari srpski zanat, vrlo isplativ za zanatlije - bar one koji prežive - ali „poguban“, što bi rekli „naši stari“, „za srpsku sirotinju raju, koja zanatlijama dođe kao repromaterijal“.
Ako ostavimo po strani nematerijalnu kulturnu baštinu, istorija sveta je vrlo slična poetici popularnih TV serija, što će reći da se svodi na formulu: pucačina, otimačina, jebačina. „Naši stari“ su u XIX veku dokonali da ako kaniš pobijediti i ujediniti sve Srbe, moraš pucati i otimati (u XIX veku „jebati“ se nije pominjalo, što ne znači da se nije jebalo), ali „naši stari“ nikada nisu dokonali - niti su njihovi potomci do današnjeg dana dokonali - da ako kaniš otimati, iza sebe moraš imati jako puno tenkovskih (u stara vremena konjičkih) divizija, inače si jebo čvorka. (To je onaj jebački deo formule za gledanost TV serija i uspeh istorijskih poduhvata. Neko mora biti jebena stranka.)
Uzmimo primer iz balkanskih ratova koji će se docnije ponavljati u sve katastrofalnijim alotropskim modifikacijama. Nakon što su „naši stari“ izvojevali pobedu i udvostručili teritoriju, u pobedničkom zanosu su pomislili da bi mogli prigrabiti više nego što je dogovoreno „tamo gde treba“, pa su umarširali u Istočnu Makedoniju - koja je po dogovoru pripala Bugarima - i na kraju podvili repove i vratili se na dogovorene granice.
Onda su pomislili: ako ne može na istok, može na zapad, pa su okupirali severnu Albaniju i time ostvarili vekovni san o izlasku na more. Osvojili su luku Drač i ni makac. Taknuto maknuto. Svršen čin, tako su mislili naši stari. Ali „tamo gde treba“ nisu tako mislili, pa su se tadašnje velike sile - uz pristanak Rusije - narogušile, nagomilale vojsku i mornaricu i samo zahvaljujući tome što ondašnji jaki čovek nije bio Milošević, nego neko a dužim fitiljem, pobeda u ratu se nije pretvorila u Ćosićev poslovični poraz u miru.
Balkanski ratovi su, uzgred, bili početak serije srpsko-albanskih pičvajza, koji će se potonjim generacijama i generacijama - naročito našoj - obijati o glavu, poglavito zbog toga što, za razliku od Srba, Albanci nisu išli usqwrz kolektivnom zapadu. Neka ovo bude zabeleženo „tamo gde treba“, zlu ne trebalo.
Tako smo, sve idući usqwrz „kolektivnom zapadu“, prošli i u IX balkanskom ratu u eks-Ju. A prošli bismo i mnogo gore i od Republike Srpske. Ćosićeve „najveće pobede srpskog naroda u XX veku“ ne bi bilo da nije bilo bojazni „kolektivnog zapada“ od stvaranja slovenske islamske države usred Evrope.
Latini su, kao što znamo, stare varalice, pa neiskorenjivu bojazan od islamizma nikada nisu javno pominjali - pu, pu, daleko bila takva politička nekorektnost - ali je „tamo gde treba“ u potaji pao dogovor da se Bošnjaci vrate u dogovorene granice i da im se Republika Srpska uturi kao žalac u meso.
Pitanje od 1.000.000.000 svih famoznih valuta, uključujući parizer, šta mislite šta će biti ako najveća pobeda srpskog naroda odluči da ide usqwrz i prekorači granice.