U Beogradu je juče preminuo 77-godišnji kralj pljeskavicaMile Ćulibrk, koji je deo života proveo u Ljubljani i bio usko vezan za košarku, tačnije Olimpiju.
Mile je imao nadimak Kralj Pljeskavica jer je pravio najbolje pljeskavice u Beogradu. Kod njega su dolazili iz svih krajeva regiona kako bi pojeli dobru pljeskavicu.
U Ljubljanu je došao 1971. godine, vozom. Najpre je radio u preduzeću Daj-Dam, zatim je čistio i prao sudove u Kolovratu, a potom je sleteo u Gostilnu Livada.
Igrao je fudbal za gostionicu u kafanskoj ligi u Kodeljevu, zatim je radio u restoranu Vis, da bi 1976. godine došao u Čad.
Od njega su 1984. pomoć tražili košarkaši Olimpije, koji su ispali iz prve lige.
- Hteli su da im sa poznanicima pomognem da se vrate u prvu ligu. Dao sam obraz za klub, potrošio sam novac, putovao o svom trošku - rekao je Ćulibrk za Slovenske novice 2016. godine.
Olimpija se vratila u prvu ligu, a Ćulibrk je udružio snage sa bivšim košarkašem Olimpije Vinkom Jelovcem. Najpre je dve i po godine vodio kultni ljubljanski lokal Pod košem, a onda je Vinka nagovorio da uloži ušteđevinu u košarkaški projekat u Osijeku.
Kada se posle rata vratio u Sloveniju, izbrisan je. Proveo je dve godine života u Ljubljani izuzetno teško. U pomoć su mu pritekla dva bivša košarkaška asa.
Peter Vilfan mu je doneo mnogo odeće da se toplo obuče, a Jure Zdovc mu je u vreme doručka dao 500 američkih dolara, pišu i Slovenske novice.
Ko je Mile?
Počeo je od nule, kao konobar. Milan Ćulibrk se, međutim, brzo uspeo na sam vrh kafanske moći dežele, služivši Staneta Dolanca, Mitju Ribičiča i ostale krupne zverke iz slovenačke komunističke menadžerije. Ali njegov uticaj najviše se osećao u hali „Tivoli”, gde je dobio nezvaničnu titulu konselijera košarkaškog kluba Olimpija, pisala je beogradska Politika o njemu sada već davne 2011.
Jurija Zdovca je kao klinca uvodio u diskoteke, drugovao je sa političkom zvezdom Slovenije Zoranom Jankovićem, bio nerazdvojan s legendarnim Vinkom Jelovcem. Kada je ostao bez igde ičega i postao politička izbeglica, nepoželjni južnjak u novoj Sloveniji, Peter Vilfan mu je dao svoju jaknu, košulje i džempere, pa je Ćulibrk u Beograd stigao kao ražalovani kralj Ljubljane.
Posle decenija u Beogradu je postao poznat kao Čika Mile, ljuti roštiljdžija na uglu Takovske i Cvijićeve, koji u skromnom kiosku prodaje autentične, beogradske pljeskavice. Čika Mile je postao urbani heroj Dorćola i Palilule.
Ni dežela ga, posle toliko godina, nije zaboravila. Svojevremeno mu je visoka delegacija fudbalske reprezentacije Slovenije zakucala na kiosk i svečano mu predala počasni dres slovenačke fudbalske reprezentacije, s brojem 10. I natpisom „Ćulibrk”. Bili su to njegovi stari prijatelji iz Ljubljane.Posle svečanog uručenja, uzviknuli su: „Pljeskavice, zdaj!”.
Miletovi su se tokom osme ofanzive preselili u Slavoniju. Pomišljao je da ode u Nemačku, ali mu je otac poručio da će ga u tom slučaju upucati, pa je Mile dospeo najdalje do - Ljubljane.
- Sednem na voz, bez para. Počeo sam kao konobar u restoranu „Livada”, na periferiji. Podigao sam nos, uobrazio se, dao otkaz, otišao iz „Livade”… – priča Mile o svojim ranim, slovenačkim radovima.
"Izbrisani" Mile
– Rat se bližio, bio sam viđeniji Srbin. Nekako sam pobegao i dokopao se Ljubljane 1992. godine – kaže roštiljdžija.
Ali, Mileta su počeli da gledaju drugačijim očima. Kafanskom kralju, pripreman je puč. Podneo je papire za državljanstvo, nisu mu ga dali. U Sloveniji je tada oko 26.000 ljudi iz drugih bivših jugoslavenskih republika ostalo bez državljanstva. Mile se našao u društvu „izbrisanih”, ali ipak ostaje još dve godine, zahvaljujući prijateljima. Svi su znali da je bez cvonjka. Pomagali su ga Zdovc i još mnogo Slovenaca.
Ljubljanu je napustio, kao i kada je dolazio u nju. Bez dinara ili marke u džepu. Nekoliko meseci je u Beogradu stanovao kod Raše Radovanovića. Uzeo je restoran „Revanš” na Voždovcu, plaćao zakup 3.000 maraka mesečno, na otvaranje mu je došao stari prijatelj Zdravko Čolić. Posao je brzo propao.
– Do tada nisam skuvao ni kafu u životu,a kamoli pravio pljeskavice. Počeo sam da se raspitujem ko pravi najbolje u gradu. Odem u Balkansku ulicu, pa kod Nišlije. Vidim, sve leskovačko, banjalučko, sarajevsko…Shvatim da Beograd nema svoju pljeskavicu - pričao je Mile o svojim roštiljskim počecima.