Dve ljubavi, svaka na svoj način, obeležile su život Vuka Stefanovića Karadžića, čoveka koji je od malenog Tršićado velikog, carskog Beča, proneo slavu srpske kulture i narodnog stvaralaštva.
Naš najveći lingvista i reformator srpskog jezika, čovek koji je neumorno sakupljao narodne umotvorine i napisao prvi rečnik narodnog srpskog jezika, imao je, osim one prave, životne ljubavi i jednu mladalačku, veliku i nezaboravnu.
Kako navodi Sanja Đaković, autorka ture „Ljubavna šetnja Beogradom“, Vuk Stefanović Karadžić je svoju prvu ljubav, mladalačku, upoznao u svom rodnom Tršiću. Njeno ime je bilo Ruža i pričalo se da su se njih dvoje toliko često viđali, susretali, družili da su njen otac Todor i Vukov otac Stefan počeli već da razmišljaju kako će porodice da se orode.
„No, u toj njihovoj nameri sprečila ih je naša istorija. Sa početkom Prvog srpskog ustanka, Vuk kao pismen u to doba, postaje prvo pisar kod Đorđa Ćurčije, a nakon toga i kod Jakova Nenadovića. Tokom Prvog srpskog ustanka on je imao različite zadatke, bio po različitim mestima po Srbiji i tada je došla i ta njegova bolest sa nogom, pa je čak stigao i do Budima i do Pešte tražeći leka svojoj nozi“, dodaje Ćakovićeva.
Pošto su mu lekari rekli da stanje njegove noge neće moći da se popravi, najviše zbog osećaja stida Vuk se više nije vraćao u Tršić jer nije želeo da ga njegova Ruža vidi takvog sa štulom, ćopavog, kako je sam govorio.
Ruža je Vuka čekala i dugo tugo tugovala za njim, a onda se udala za Milutina Dobrilića, uglednog trgovca iz Tršića. Ne znamo da li je zaboravila Vuka, ali on nju nije.
„Dva sina Ružina koja je ona dobila u braku su stasavala u doba Karađorđevićevaca i kada se Knez Miloš vratio u Srbiju, razračunavao se sa svima koji su bili protiv njega i tu su negde pod Milošev bes došli i sinovi Vukove Ruže. I Vuk je, iako nije bio u baš dobrim odnosima sa Milošem Obrenovićem, založio svoj autoritet da njene sinove izvuče iz Srbije i prevede u Austriju“, navodi Sanja Đaković.
Vuk se, 1813. nastanjuje u Beču. Iznajmljuje stančić u radničkom kraju i nedugo zatim, upoznaje, tada petnaestogodišnju kćerku stanodavca, Anu Mariju Kraus.
„Vrlo smelo, vrlo brzo po upoznavanju, neka tri meseca, Vuk Ana Mariji piše jedno pismo gde joj vrlo smelo kaže: 'Vi, moja Vi, da li biste bili moja Vi?‘. Godine 1818. njih se dvoje venčavaju u katoličkoj crkvi Sv. Roka u Beču i kum na venčanju im je bio Jernej Kopitar. Zanimljivo je da Lukijan Mušicki tada piše Vuku, inače su se znali još iz Sremskih Karlovaca, i kaže, uslovno rečeno, malo ga i kori povodom tog braka i kaže: 'Da, Nemice se mogu ljubiti, ali u taj slatki lanac braka se mora ući samo sa Srpkinjom'.“
Da baš i nije tako, dokazaće taj brak koji je trajao 46 godina. Ana Marija je bila odana supruga koja je imala razumevanja za Vukovo često odsustvovanje od kuće zarad istraživačkog rada. Brižna majka koja je brinula o deci i izuzetno jaka žena, jer je od njih trinaestoro koliko je rodila, samo dvoje nadživelo roditelje – Mina i Dimitrije.
„Vuk Stefanović Karadžić je svojoj najstarijoj kćerki dao ime Ruža. Da li to ima veze sa njegovom prvom ljubavlju ili ne, prosto ne znamo, ali je čudna koincidencija“, naglašava Sanja Đaković, autorka ture „Ljubavna šetnja Beogradom“.
Vuk je preminuo februara meseca 1864. godine u Beču i danas počiva sa leve strane glavog ulaza u Sabornu crkvu. Ana Marija Kraus ga je nadživela nekih 12 godina i sahranjena je na Centralnom groblju u Beču. Na Vukovoj sahrani u Beču primećena su i dva visoka, stasita momka koja su došla sa cvećem na Vukovu sahranu. Mnogi su se pitali ko su ta dva momka, a onda se ispostavilo da su to Ružini sinovi koji nisu zaboravili dobro delo Vuka Stefanovića Karadžića.
Na neki način, to je ujedno bio i duh jedne stare ljubavi koji se pojavio poslednji put, na isprćaju u večnost.
Kurir.rs/RTS.rs/Preneo: D. P.