Rastrčali smo se po celom svetu, opet smo se ujedinili u mržnji prema drugome i drugačijem, udružili snage, organizovali priredbe, videli zaveru protiv sebe i zakukali kako nam se čini nepravda, ovoga puta da bismo dokazali da se u Srebrenici nije desio genocid. Da se desilo nešto strašno, ako već moramo uopšte da priznamo da se nešto desilo, ali nikako, nikako genocid. Nikako, iako je sud koji mi priznajemo tako odlučio, iako je jasna namera da se svi Bošnjaci s tog područja istrebe i eliminišu. A istina je sasvim drugačija. U julu 1995. hiljade bosanskih muslimana pobeglo je, nakon što je Vojska Republike Srpske zauzela grad, iz Srebrenice i okolnih sela u Potočare, u bazu holandskog bataljona. U narednim danima na različitim lokacijama u Srebrenici, Bratuncu i Zvorniku ubijeno je i streljano više od osam hiljada bosanskih muslimana. Osim toga, više od 25.000 žena, dece i starijih raseljeno je iz ovog dela istočne Bosne. U periodu od 1996. do 2001. otkrivene su 43 masovne grobnice u kojima su pronađeni ostaci srebreničkih žrtava. Svake godine se na godišnjicu najkrvavijeg zločina u Evropi nakon Drugog svetskog rata sahranjuju nove identifikovane žrtve genocida u Srebrenici. Čak i 29 godina kasnije pronalaze se nove grobnice, novi ostaci, a porodice tek sada saznaju za sudbine svojih najmilijih. Ove godine sahranjeni su ostaci 19 žrtava, među njima i čoveka čiji su ostaci pronađeni u četiri različite grobnice. Šta ovo znači? To znači da je njega neko streljao, bacio ga u masovnu grobnicu, zakopao masovnu grobnicu, otkopao, pomešao kosti koje su se tamo nalazile, premestio ih na drugo mesto, ponovo iskopao, ponovo pomešao, ponovo premestio i tako četiri puta selio po celoj Bosni da se nikada ne bi otkrilo koliko strašan zločin je tamo počinjen.
Iako je uobičajeno govoriti o „strašnom zločinu“, „krvavom sukobu“ i neobično popularno podsećati na to „šta su oni nama radili“, zločin u Srebrenici, baš kao i oni koji su za njega odgovorni i oni koji su ga počinili, imaju ime. To što se desilo u Srebrenici se zove genocid i to je utvrđeno u više presuda suda sa kojim Srbija sarađuje i čije se odluke i presude obavezala da poštuje, a oni koji su za njega odgovorni i za genocid osuđeni se zovu Ratko Mladić, Radovan Karadžić i još 45 zločinaca koji su osuđeni na više od 700 godina zatvora, a izrečene su i četiri kazne doživotnog zatvora. Zbog čega onda ta kolektivna viktimizacija u Srbiji? Zbog čega oni koji za sebe tvrde da najviše vole naš narod i da su veći Srbi od nas ostalih insistiraju na tome da sud pokušava sve da nas oglasi krivima, iako i sud i presude i zdrav razum nalažu i govore da krivica jeste i može biti isključivo individualna i da se ni u kom slučaju ne može odnositi na ceo srpski narod? Šta svako od nas, uostalom, ima sa činjenicom da je neko ko je osramotio i naciju i zemlju i uniformu osuđen zbog zločina koji je počinio? Zbog čega je to odgovornost svakoga od nas i da li nam dobro žele oni koji pokušavaju da nas ubede da je krivica na nama?
Ne, nismo mi krivi za to što je neko streljao vezane ljude, ubijao decu, silovao žene i činio zločine kakve mi ne možemo ni da pojmimo. Nismo krivi, a nismo ni osuđeni. Kaznu su dobili oni koji su za to i odgovorni, oni koji jedini za to mogu biti krivi i oni koji po svakom zakonu, ljudskom i božjem za to i treba da odgovaraju. Svi koji plasiraju teze o tome da smo mi proglašeni „genocidnim narodom“, da se na suđenju zločincima „sudilo svim Srbima“ i da je svaki Srbin „Radovan“ ili „Ratko“ treba da se zapitaju zašto to rade i da li žele dobro svom narodu. Jer, nije svaki Srbin počinio genocid. Samo oni koji su ubijali civile to jesu. I za to i treba da odgovaraju.