UBIJAO ZA SLUŽBU SRFJ, KONTROLISAO USTAŠKE TERORISTE ZA VREME OLIMPIJADE U SARAJEVU: Ko je bio Iljič Ramirez zvani Šakal?
Karlos Šakal i dalje je kontroverzna ličnost. Za neke je on ikona terorizma i okrutni ubica, dok ga drugi slave kao revolucionarnog borca koji se borio protiv imperijalizma i nepravde. Bez obzira na percepciju, njegova priča je podsetnik na mračne strane međunarodnog terorizma i na složenost savremenog sveta.
Iljič Ramirez Sančez, poznatiji po nadimku Karlos Šakal, bio je venecuelanski militant i terorista koji je delovao tokom 1970-ih i 1980-ih. Njegove aktivnosti su obuhvatale niz spektakularnih atentata, otmica i bombaških napada, što ga je učinilo jednim od najtraženijih ljudi na svetu. Rođen je 1949. godine u bogatoj porodici u Venecueli. Još u ranoj dobi privukao ga je marksizam i pridružio se levičarskoj gerilskoj grupi. Nakon odlaska iz Venecuele, Sančez se preselio u Evropu, gde se radikalizovao i duboko uključio u palestinski nacionalistički pokret. Njegova teroristička karijera počela je 1973. Godine, kada je ubio izraelskog agenta u Londonu. Ubrzo potom, učestvovao je u nizu otmica i bombaških napada u Evropi i na Bliskom istoku. Njegova najpoznatija akcija bila je 1975. Godine, kada je napao sedište Opeka u Beču i uzeo 41 taoca.
Šakal je bio majstor prerušavanja i koristio je niz lažnih identiteta kako bi se izvukao od progona. Godinama je bio u bekstvu od međunarodnih agencija za sprovođenje zakona, a tek je 1994. uhapšen u Sudanu i izručen Francuskoj. U Francuskoj je osuđen na doživotnu kaznu zatvora zbog ubistva i drugih zločina. I danas se nalazi u zatvoru, gde se bori za reviziju suđenja i oslobađanje. Šakal je bio veoma inteligentan i harizmatičan čovek koji je vešto manipulisao ljudima i situacijama. Bio je duboko ubeđen u svoju ideologiju i bio je spreman da žrtvuje sve za nju. Njegove akcije su imale dubok uticaj na tok istorije, i to kako pozitivan, tako i negativan.
Šakal je i danas fascinantna ličnost o kojoj se mnogo raspravlja i piše. Karlos Šakal je bio jedna od najistaknutijih ličnosti terorističke ere 1970-ih i 1980-ih. Njegove akcije su imale dubok uticaj na tok istorije i inspirisale su brojne druge teroriste. I danas se smatra simbolom terorizma i opasnosti ekstremizma.
Međutim, važno je napomenuti da je Šakal bio složena ličnost s raznovrsnim motivacijama. Bio je dete svog vremena, a na njega su uticali burni politički i društveni događaji koji su se odvijali u to doba. Njegova priča je podsetnik na to da terorizam nikada nije jednostavan problem i da ima duboke korene u društvu.
Karlos Sančez se prilikom svojih zatvorskih dana posvetio i pisanju. U svojoj autobiografiji je otkrio kako mu je tajna služba omogućila nesmetani boravak u Jugoslaviji, a on je zauzvrat za nju radio poslove kao što je kontrola ustaških terorista za vreme Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine. Takođe, otkrio je detalje o vezama i saradnji s tajnom službom bivše Jugoslavije, ali i Josipom Brozom Titom.
„Uživao sam u odmoru u Dubrovniku, Splitu i Zagrebu dok nemački doušnici i Francuzi nisu saznali gde se nalazim. Počeli su da vrše pritisak na Jugoslaviju, pa su me uhapsili u zagrebačkom hotelu “Esplanade” s lažnim alžirskim pasošem. Kad je Tito je čuo da su me uhvatili, odmah je naredio da me puste i omogućio mi beg u zemlju po mom izboru. Nemačka i Francuska su pritiskale Tita, ali on nikada nije priznao da sam bio u Jugoslaviji, a svi dokumenti povezani uz moj slučaj bili su uništeni“, napisao je Karlos.
Ali, autobiografija izaziva i kontroverze jer se u njoj saznaje da je Šakal terorističke akcije u Marseilju, Bonu i Parizu izveo uz pomoć jugoslavenske tajne službe Udbe.
„Dana 25. augusta 1983. uz pomoć jugoslavenske tajne službe podmetnuo sam eksploziv u rezidenciju francuskog konzula u Bonu. Zatim sam prešao s jemenskim pasošem iz Istočnog u Zapadni Berlin kolima jugoslavenske registracije s vozačem Bojanom“, zapisao je Šakal.
U međuvremenu se uspeo i razvesti od supruge Magdalene Kop, a njegov advokat postala je Izabel Kutan-Pejre.
Šakal trenutno služi doživotnu kaznu, a svoju krivicu ni u jednom trenutku nije priznao.
„Ja sam neprijatelj terorista kao što su SAD i Izrael“, ponosno je isticao više puta.
Kako se Tito domogao Šakala?
Bila je sumorna kišna jesen 1976. godine. Jedan mlađi oficir iz Maršalata neko vreme se motao oko debelih vrata presvučenih u crvenkastu kožu, popravljao je uniformu, a onda se ipak ohrabrio te zakucao na vrata predsedniku Titu. Tog je dana, valjda i zbog vremena, Tito bio nešto neraspoložen, a u prijemnom kabinetu nervozno je čekao Franjo Herljević, šef tadašnje Udbe.
Tek se vratio iz Slovenije, gde se sastao s rumunskim predsednikom Čaušeskuom. Nedaleko od Zagreba sudarila su se dva aviona, bilo je 176 mrtvih, a i “hrvatski nacionalisti” oteli su američki avion.
Tito je pio svoju jutarnju kaficu. Tursku. Činilo se, ponešto mu se popravilo raspoloženje. Iznenadio se kad je čuo da dolazi Herljević. Valjda Franjo dolazi s nekim novim informacijama o Bušiću, koji je oteo avion, ili o nesreći kraj Vrbovca, a i Mao je umro.
Herljevićev raport Titu
Težak početak jeseni. Herljević je ušao brzim korakom, gotovo i ne pozdravivši se. Nestrpljivo je čekao da se mladi znatiželjni ordonans povuče. Čim je ovaj nestao iza teških tapaciranih vrata, odmah je bez velikog uvoda kazao: „Dobili smo poruku od Nemaca, Zapadnih, kažu da oni znaju da ONAJ namerava da dođe k nama. Herljević ukratko počne ostarelom predsedniku objašnjavati o kome je reč. Istakao je reč Opek. Nafta.
Tito je podigao pogled, nemarno kazao: „A, znam, znam.“
Blago se namrštio. Spustio šoljicu kafe i posegnuo za cigarom iz velike drvene kutije. Upravo mu je stigla nova partija s Kube od Kastra.
„Da, i?”, kratko je upitao Tito smireno paleći cigaru.
„Pa oni bi da ga mi hapsimo“, kaže Herljević, koji je i dalje stajao držeći u ruci depešu.
„Aha-ha-ha“, prozborio je Tito više za sebe, uvlačeći duboko dim.
Tako se nekako odigravao razgovor na Dedinju dok je Beograd bio pod naletom dosadne jesenje kiše. Ali, kako bilo, u Sarajevsku ulicu 34 a, kasarnu specijalnih snaga jugoslovenskog SSUP, mladi vojni policajac doneo je zapečaćenu belu kovertu sa žigom Službe državne bezbednosti, stigla je naredba da se četvrti sprat preuredi u zatvor. Bez pitanja se počelo raditi, a odmah su instalirane kamere, prislušni i drugi slični uređaji. Sprat je okrečen, promenjeni su dušeci na krevetima. Ni komandant nije znao koga će mu to dovesti. Oni iskusniji uvukli su se u sebe, misleći da li je na delu vojni udar ili možda masovnije hapšenje nekih partijskih rukovodilaca, pa spremalo se uvođenje Zakona o udruženom radu.
U isto vreme, jugoslavonsko-bugarsku granicu kod Pirota prešao je automobil u kojem su bila trojica putnika. Crnomanjasti, nekako latinoameričkog izgleda. Na prelazu nije bilo neke gužve. Dosadna kiša uspavljivala je dokone graničare. Samo pokoji turski kamion i poluprazni “Lastin” autobus.
Pristali momci, negovanih kicoških brčića i zalizanih crnih frizura, prošli su bez suvišnih formalnosti. Bezvoljni milicioner je samo ovlaš pogledao njihove pasoše. Ali onda na otvorenom putu prema Nišu, kad je auto bio posve sam na vlažnom putu, maskirane prilike su vrebale svoju šansu.
Bilo je to izuzetno povoljno mesto. Čistina. Nedaleko šumarak, a u daljini pusti proplanak. S pokrajnje blatnjave ceste ispred auta je izleteo beli “tristać”. Vozač je stisnuo kočnicu, a trojica iznenađenih putnika izašla su s podignutim rukama i ciničnim osmehom na licu. Odmah je pristigla vojna kampanjola. Trojica mladića ušla su bez pogovora u nju. Sivi auto je krenuo prema Beogradu.
U rukama milicije
“Onaj” o kojem je govorio Herljević Titu bio je Iljič Razmirez Sančez, poznatiji pod nadimkom Karlos ili Šakal, najlegendarniji i najtajnovitiji terorista 70-ih, o kojem su se plele najneverovatnije i najmističnije priče.
Najtraženiji terorista na svetu bio je u rukama jugoslavonske milicije.
Kurir.rs/ Momčilo Petrović i Aleksandar Panić