Istraga prakse davanja sedativa ljudima tokom hapšenja u SAD koja traje poslednjih 15 godina, zasnovana na upitnoj nauci i uz podršku stručnjaka policije, pokazala je da je ta strategija namenjena smanjenju nasilja i spasavanju života, dovela do mnogih smrti koje su se mogli izbeći.
Najmanje 94 osobe umrle su od 2012. do 2021. godine pošto im je policija davala sedativ pokušavajući da ih obuzda, a oko polovina umrlih su crnci – po nalazima AP u saradnji sa Frontlajn PBS i Centrom za istraživačko novinarstvo Hauard.
Glavni razlog tolikog broja crnih žrtava je sporno navodno zdravstveno stanje nazvano „uzbuđeni delirijum“. Kritičari kažu da njeni navodni simptomi koji uključuju „nadljudsku snagu“ i visoku toleranciju na bol, imaju osnova u rasističkim stereotipima o crncima i dovode do pristrasnih odluka o tome kome treba dati sedativ.
Bilo je nemoguće utvrditi ulogu sedativa u svakoj od 94 smrti, jer su mnogi slučajevi obuhvatali i primenu potencijalno opasne sile na ljude koji su bili drogirani ili pijani i jer se istraga obično fokusira na akcije policajaca, a ne i medicinare koji im pomažu.
Dok su sedativi u desetak presuda pominjani kao uzrok ili faktor koji je doprineo smrti, vlasti često nisu ni istraživale da li su injekcije sedativa uopšte bile potrebne.
AP je nalazio dokaze o ljudima koje je policija silom držala potrbuške, mnoge s lisicama na rukama dok su im policajci sedeli na leđima, a koji su se borili da dišu i pokušavali da se oslobode. Pozivajući se na opiranje hapšenju, bolničari su im davali sedative, dodatno im usporavajući disanje.
Srčani i respiratorni zastoj se često dešavao u roku od nekoliko minuta.
Bolničari su sedative ubrizgavali nekima koji nisu bili pretnja ni sebi ni drugima, kršeći tako smernice za lečenje. Lekari često nisu znali da li su oni koji su silom dobijali sedative uzimali druge lekove ili alkohol, iako neke kombinacije izazivaju teške posledice.
Policajci su ponekad nepropisno podsticali bolničare da daju injekcije sedativa osumnjičenima koje su pritvorili.
Osoblje hitne medicinske pomoći, „ako nije oprezno, može jednostavno postati produžetak policijskih lisica, njihovog oružja, njihovih palica“ – rekla je Kler Zagorski, bivša bolničarka i istraživačica zavisnosti na Univerzitetu Teksasa u Ostinu.
Kritičari kažu da bi prisilna sedacija trebalo da bude strogo ograničena ili zabranjena jer su lekovi koji se daju bez pristanka, previše rizični da bi se davali tokom policijskih akcija.
Oko polovine od 94 smrti koje je dokumentovao AP, dogodilo se posle davanja „midazolama“, za koji se odavno zna da povećava rizik od zastoja disanja, a drugima su davali .
Drugi slučajevi su uključivali injekcije „ketamina“ za koji se naknadno otkrilo da nije „nimalo benigan“, kao i drugih lekova, uključujući antipsihotike „haloperidol“ i „ziprasidon“ koji mogu izazvati nepravilan rad srca.
Smrt većeg broja afro-amerikanaca u policijskom pritvoru, uključujući ubistvo Džordža Flojda 2020. godine, izvršila je pritisak na medicinsku zajednicu da preispita uverenja o „uzbuđenom delirijumu“.
Grupa lekara hitne pomoći je 2023. godine povukla potvrdno mišljenje na dokument iz 2009. godine o tome i rekla da „uzbuđeni delirijum“ ne bi trebalo da se koristi u svedočenju na sudu.
Neki lekari su tu odluku nazvali političkom i primećuju da grupa i dalje prepoznaje slično stanje – „hiperaktivni delirijum s jakim uzbuđenjem“ koje se može lečiti sedativima.
Međutim nijedno veće medicinsko udruženje danas ne priznaje „uzbuđeni delirijum“ kao stvarno patološko stanje.
Kurir.ts/Beta/Preneo: P. P.