"ZRNO NE IDE UVEK KUDA ČOVEK ŽELI, NJU SAM PRVO POGODIO" Ovako je Princip odgovorio nemačkom stražaru koji ga je vodio u tamnicu
Gavrilo Princip, čovek koji je 28. juna 1914. godine usmrtio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, umro je na današnji dan 1918. godine.
Likvidacija nadvojvode Ferdinanda uzima se kao početna tačka za Prvi svetski rat, a zbog sukoba koji su ubrzo zahvatili Evropu, ali i ceo svet, suđenje Principu palo je u drugi plan.
Ipak, u odlomku knjige "Gavrilo Princip – Besmrtna mladost", koju je napisao urednik Kurira Momčilo Petrović, opisani su delovi procesa koji je vođen protiv pripadnika Mlade Bosne, kao i sam atentat.
Suđenje u sudnici Vojnog zatvora u Sarajevu, koje je počelo 12. oktobra, trajalo je 11 dana.
Sudsko veće su činili stranci: predsednik je bio Luiđi fon Kurinaldi, poreklom Italijan, a sudije Majer Hofman i Bogdan Naumović, prvi Nemac, a drugi Ukrajinac.
Pretres je bio samo delimično javan: prisustvovali su samo pozvani predstavnici građanstva, među njima i tri Srbina, bosanska političara. U sudnicu je bio dozboljen i ulazak šestorici novinara: trojica su bila iz Sarajeva, dvojica iz Beča, i jedan iz Pešte.
Bilo je 25 okrivljenih, a svih 5 uhapšenih atentatora bili su, u trenutku izvršenja dela, mlađi od 20 godina, odnosno maloletni po austrijskom zakonu.
Gavrilo Princip imao je 19 godina i 11 meseci, Čabrinović 19 godina i 5 meseci, Grabež 18 godina i 10meseci, Cvetko Popović 18 godina i 3 meseca, a Vaso Čubrilović 17 godina i 6 meseci.
Danilo Ilić imao je pune 24 godine, a Muhamed Mehmedbašić, koji je bio u bekstvu, 27. Njih, i 19 pomagača, tužilac je teretio da su smerali "da se na silu izmjeni opseg područja zemalja Austro-ugarske Monarhije, da se, naime, Bosna i Hercegovina otrgnu od Monarhije i pripoje Kraljevini Srbiji" i da su "odgovorni za umorstvo iz zasjede".
Svi atentatori su na sudu izjavili da im je cilj bio uništenje Austrougarske i oslobođenje Južnih Slovena.
Presuda je pročitana 28. oktobra, 5 dana po završetku suđenja. Kroz vrata sudnice, članovi sudskog veća ušli su obučeni u crna odela, što je značilo da će nekome biti izrečena i smrtna kazna.
Princip je osuđen na kaznu teške tamnice u trajanju od 20 godina, pooštrenu jednim postom mesečno, i na dan 28. juna, kad je počinio ubistvo, tvrdim ležajem u mračnoj samici.
Čabrinović na istu kaznu, ali bez posta. Grabež isto - 20 godina teške tamnice, i post svakog 3. meseca.
Vaso Čubrilović za učešće u atentatu dobio je 13 godina i post na svakih 6 meseci. Na pitanje sudije da li se oseća krivim što je učestvovao u zaveri koja je lišila života nadvojvodu, odgovrio je: "A zašto milioni ginu na evropskim bojištima? Ja mogu žaliti prestolonasljednika kao čovjeka, ali ako austrijskog prestolonasljednika ne mogu. Ja mogu žaliti milione naših seljaka!".
Bio je već počeo Veliki rat, i austrijska vojska palila je Mačvu... Zbog ovoga mu je kazna uvećana za tri godine. Cvetko Popović osuđen je na trinaest godina zatvora. Danilo Ilić, Veljko Čubrilović, Neđo Kerović, Miško Jovanović i Jakov Milović, bili su osuđeni na smrt. Sud je odlučio da Danilo Ilić - kao najodgvorniji - bude obešen poslednji.
Starac Mitar Kerović osuđen je na doživotnu tešku tamnicu. Lazar Đukić, koji je povezao Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića sa Danilom Iilićem, dobio je kaznu od 10 godina.
Ivo Kranjčević, koji je preko noći uoči atetnata krio Čabrinovićevo oružje, kažnjen je takođe sa 10 godina, a seljak Cvijan Stjepanović sa 7. Branko Zagorac, kome je Vaso Čubrilović pokazao oružje, dokazujući da će zaista izvršiti atenat, i Marko Perin, koji je tada bio s njima, osuđeni su na po 3 godine zatvora. Perin je tada imao 16 godina i 10 meseci.
Po izricanju presuda, predsednik sudskog veća Luiđi fon Kurinaldi otišao je u manastir i zamonašio se. Car Franja Josif 26. januara 1915. godine pomilovao je Neđa Kerovića i Jakova Milovića. Njima su smrtne kazne zamenjene dvadesetogodišnjom teškom tamnicom, odnosno doživotnom tamnicom.
Veljko Čubrilović, Miško Jovanović i Danilo Ilić, obešeni su prepodne 3. februara 1915. godine. Prva dvojica bili su oženjeni, i imali po jednu tek rođenu ćerku. Ilić samo majku.
Državni dželat Alojz Zajfrid, kad su ga kasnije pitali da li su pred vešanje nešto rekli protiv Austrije, odgovorio je:
"Kako ne! Ja sam to bolje čuo nego drugi, jer su doboši lupali. Klicali su protiv Austrije, i to vrlo živo. Šta bi drugo i moglo biti, ta oni su ubili našeg cara i mrzili su Austro-Ugarsku. Ja, kao Austrijanac koji voli svog vladara, kažem da hrabrijih i mirnijih delinkvenata u mojoj praksi nisam imao."
Na izričiti zahtev policajca Viktora Ivasjuka Zemaljskoj vladi, pokopani su tajno, da njihovi grobovi ne postanu mesta hodočašća, kao Žerajićev.
Osuđeni na tamnicu, upućeni su na izdržavanje kazne u Zenicu, osim Principa, Čabrinoviča i Grabeža, koji su 2. decembra 1914. godine iz Sarajeva vozom prebačeni u tvrđavu Terezin, u Češkoj.
Komandir pratnje bio je Nemac, koji je u okovanim osuđenicima u jednom trenutku, likujući, rekao da je Poćorekova Peta armija već gotovo dva meseca u Beogradu.
- Srbija može biti okupirana, ali ne i pobjeđena. Srbija će jednog dana stvoriti Jugoslaviju, majku svih Južnih Slovena - odgovorio mu je Princip. - Ali ti ćeš već odavno trunuti kad se to desi. Zar ti nije žao što ćeš kosti ostaviti u tamnici? - pitao je Nemac. Gavrilo Princip se osmehnuo: - Moje je prošlo, ja sam svoje uradio... - Uradio si to što si ubio majku troje dece! - Ko bi ubio majku između djece? Znam ja šta je majka djeci, i ja je imam.
Slučaj je hteo da se tako dogodi. Zrno ne ide uvijek kuda čovjek želi, i nju sam prvo pogodio. Nasloniše se jedno na drugo.
Posle 2 dana putovanja, stigli su u Beč. Policija je opkolila perone, a okupljena masa psovala je Srbiju i lopove Srbe, i tražila da se svi pobiju. Osuđenici su, zajedno sa pratnjom, prenoćili na spratu stanične zgrade, i u zoru nastavili put Češke.
Zatvor u Terezinu važio je za najsuroviji u Austro-ugarskoj carevini. Prema propisima, svaki osuđenik nosio je okove teške deset kilograma. Vlažne ćelije u bedemima tvrđave stare vek i po, nisu se grejale, pa se voda u bokalima preko noći ledila.
Ministarstvo vojske izdalo je naredbu da se zbog oslabljene ishrane tokom rata, zatvorenicima okovi skinu, ali su Princip, Čabrinović i Grabež od ovog bili izuzeti. Stalno gladni, čisto rublje dobijal su jednom mesečno, a sapun im je bio zabranjen.
Prvi je, posle godinu dana tamnovanja u takvim uslovima, poklekao Čabrinović.
Lekari su u decembru 1915. godine konstatovali da je tuberkolozni otok žlezda neizlečiv, i vratili ga u ledenu ćeliju da umre.
Na vest o smrti 23. januara 1916. godine, Krivično odeljenje sarajevske policije tražilo je da mu se odseče glava, i pošalje u Sarjevo. Ovaj je zahtev odbijen.
Te godine razboleo se Trifko Grabež. Zbog nečega nije stomak nije mogao da mu prima hranu, pa je toliko oslabio da nije mogao hoda i stoji. Ujutru 21. avgusta 1916. našli su ga mrtvog u ćeliji. Umro je od izgladnelosti.
Gavrilo Princip u januaru 1916. godine pokušao je samoubistvo vešanjem o peškir. Imao je otovrene rane na prsima i na mišici, i mučilo ga je što ne zna šta je posle atentata bilo sa njegovima.
Zbog tuberkoloze kostiju upućen je u bolnicu u aprilu 1916. godine. Amputirana mu je ruka. Tokom naredne 2 godine seliće se između bolničke sobe i ćelije.
- Dok sam bio na slobodi, poboljevao sam, i čak sam i krv pljuvao. A sad, u ovom jadu, bez hrane, i bez vazduha, živim i nikako ne mogu da umrem, da se riješim ropstva - rekao je jednom Ivu Kranjčeviću, koji je 1915. godine iz Zenice premešten u Terezin.
Od trinaestorice kojima je 28. oktobra 1914. izrečena kazna tamnovanja, iz zatvora su posle Prvog svetskog rata i sloma Austro-ugarske 1918. godine, živi izašli Vaso Čubrilović, Ivo Kranjčević, Cvetko Popović, Cvijan Stjepanović i Branko Zagorac.
Marko Perin, najmlađi, umro je 1914. godine, a 1916. su, pored Čabrinovića i Grabeža, umrli Mitar I neđo Kerović i Jakov Milović. Godinu dana kasnije poludeo je od gladi i umro Lazar Đukić.
Gavrilo Princip umro je 28. aprila 1918. godine.
Austro-ugraska Monarhija, čiji je kraj žudno želeo, nestala je 31. oktobra. Nadživela ga je samo šest meseci.
Kako je izgledao atentat na Franca Ferdinanda?
U svojoj knjizi "Gavrilo Princip – Besmrtna mladost", urednik Kurira Momčilo Petrović osvrnuo se i na sam momenat atentata.
- ...Kolona, koju je sada činilo 5 automobila, odvojila se od stepeništa Većnice. Potpukovnik Harah je, za svaki slučaj, sa mesta suvozača prešao na papučicu auta pored nadvojvode, i vozio se tako, stojeći, da ga od eventualnog napada zaštiti svojim telom.
Pošto vozače niko nije obavestio da je nadvojvoda izmenio plan, i da pre posete Muzeju želi da ode u Vojnu bolnicu, oni su, prateći jedan drugog, umesto da nastave vožnju Apelovim kejom, skrenuli u ulicu koja vodi ka Muzeju.
Prvi je grešku primetio Poćorek, koji se i dalje vozio u nadvojvodinom autu. Okrenu se ka šoferu i povikao:
"Šta je to? Stoj! Voziš pogrešnim putem. Treba da nastavimo Apelovom obalom!"
Vozač je naglo zakočio, prebacio ručicu menjača, i okrenuo se preko ramena da bi video kuda vozi unazad. Prema mestu gde je stajao Gavrilo Princip...
Kada je eksplodirala Čabrinovićeva bomba, Princip je, zajedno sa uzbuđenom masom, potrčao ka koloni koja je stajala. Video je gomilu koja vodi krvavog Čabrinovića.
- Uspeo je! - pomislio je, i odmah zatim mu prođe kroz glavu da sada treba da ga ubije, pa da puca u sebe. Da svojom smrću zaokruže podvig, kao Žerajić.
Ali u tom trenutku kolona je krenula, i njih razdvojiše brektave mašine.
- Ferdinand je živ! - ču kako neko govori, i uzbuđen, zahvaćen nekom vrtoglavicom, Princip požuri na Latinsku ćupriju, da tamo postavi zasedu.
Vest o o bombaškom napadu već se bila proširila Sarajevom. Ljudi su pohrili na kej, a policajci se razleteli za sumnjivcima, uvećavajući nered.
Pre nego što je Princip uspeo da se progura kroz gužvu na trotoaru, kolona je promakla. Poskakujući, uspeo je da vidi samo zelena pera nadvojvodinog šešira kako zamiču za ugao, i on načini okret da potrči za njima, kad se, čudom, kao da je Bog rešio da ispravi svoju grešku, vozeći sporo unazad, sjani maslinastozeleni auto stvori ispred njega.
Ne dvoumeći se, Gavrilo Princip izvadio je pištolj iz džepa i uperio ga pored Sofije, koja mu je bila bliža, ka Ferdinandu. Potpukovnik Harah, koji je bio na drugoj strani, nemoćno je gledao kako jedan policajac pruža ruku da atentatoru otme oružje, i na čas pomisli da će sve biti u redu, kad se iz gomile izdvoji visoki mladić i gurnu policajca. Iz pištolja suknu plamen, a onda se ču pucanj.
Jedan, drugi...
Poćorek, u autu koji se i dalje kretao unazad, pogledao je automatski u pravcu odakle su doprli pucnji, ali tamo se već stvorio kovitlac tela. Onda se okrenuo ka carskom paru. Kroz glavu mu je proletelo da ni ovaj atentat nije uspeo, jer su i nadvojvoda i vojvotkinja sedeli uspravno, a onda se ona polako svalila suprugu u krilo. Poćorek primeti da Ferdinad ne pomera glavu, kao da se zagledao u daljinu, a onda mu se u uglu usana pojavi krv.
- Brzo vozi mojoj kući! - usplahireno naredi vozaču. Harah zbog nečega pomisli da je najvažnije da nadvojvodi obriše krv sa brade, i naže se ka njemu sa maramicom u ruci.
Ferdinanda to kao da prenu, i on spusti pogled ka svom krilu: - Soferl, Soferl, nemoj da umreš! Živi za moju decu! Trup mu se zaklati, i Harah ga zgrabi za kragnu, održavajući ga uspravnog: - Oseća li Vaše visočanstvo jak bol? Nadvojvodino lice bilo je malo zgrčeno, ali on razgovetno reče: - Nije to ništa... Onda ponovi: - Nije to ništa...
Harahu laknu, ali nadvojvoda nastavi da izgovara istu rečenicu, sve tiše. Gubio je svest, a onda zakrklja. Bili su mrtvi kad su ih uneli u Poćorekovu rezidenciju. Prvi je na Principa skočio jedan policijski agent iz Sarajeva. Posle drugog hica, zgrabio ga je za ruku, i u tom gušanju, Princip ga je drškom pištolja udario u glavu. Zatim je, sa isukanom sabljom, dojurio oficir iz carske pratnje. Nije mogao da zamahne sečivom, već mu je zadao dva udarca rukom stegnutom oko balčaka.
Onaj mladić koji je, gurnuvši policajca, omogućio Principu da puca, viknuo je oficiru na nemačkom: "Nemoj da ga diraš!" i povukao ga za mundir. Bio je to Mihajlo Pušara, lep mladić, opštinski činovnik, glumac amater kome je beogradsko Narodno pozorište nudilo angažman.
Pripadao je "mladobosancima", ali ni na koji način nije bio uključen u atentat. Pored Principa se zatekao slučjano.
- Ko god me pipne, poginuće! - vikao je Austrijanac, zamahujući sabljom.
Pušara ga je udarao pesnicom po šlemu, sve dok agenti nisu odveli Principa. Dok su ga vukli i udarali, on je uspeo da iz džepa izvadi otrov i proguta ga zajedno sa papirom. U nastaloj gužvi, Mihajlo Pušara je uspeo da se izgubi pred policajcima, ali su ga uhapsili u gradu pola sata docnije. Princip je odevden u policiju, gde je Čabrinović već čekao saslušanje.
Nedeljko je sedeo uspravan na klupi uz zid, i prkosno streljao crnim očima, podrugljivo se smeškajući ispod tog jutra potkresanih brčića, kad je utrčao agent i istražnom sudiji Leu Pfeferu saopštio da je izvšen još jedan atenat, i da dovode počinioca.
Pfefer je izašao pred zgradu i video gomilu koja više nosi nego što vuče izudaranog mladića. Preko ramena onih koji su ga držali neki su pokušavali da ga udare štapovima.
Principu su u ambulanti previli rane, a onda je počelo ispitivanje.
Rekao je ime, prezime, odakle je, da je u Sarajevu stanovao kod Stoje Ilić, u ulici Oprkanj broj tri... a kad ga je Pfefer formlno upitao za motiv, izgovorio je, sporo zbog izubijanog lica:
- Već prije dve godine nameravao sam iz nacionalističkih osjećanja da izvršim atenat na neku ličnost na višem položaju koja u Austriji predstavlja vlast... Kada sam prije mjesec dana pošao u Sarajevo, dobio sam od jednog komite, čije ime ne znam, brauning-pištolj s kojim sam pošao u Sarajevo da izvršim atentat na prestolonasljednika jedino zato jer u njemu je oličena najviša vlast čiji užasni pritisak osjećamo mi Jugosloveni. Ni on ni istražni sudija nisu tada znali da su hici iz brauninga bili smrtonosni.
U tom trenutku, telo Sofije Hotek ležalo je u Poćorekovoj spavaćoj sobi. Oko njenog vrata bio je zlatan lanac sa medaljonom u kojem su bile osvećene amajlije za zaštitu od bolesti i nesreća.
Mrtav Franja Ferdinad ležao je u susednoj sobi.
I on je oko vrata imao lančić sa sedam amajlija od zlata i platine - za zaštitu od sedam vrsta nesreće.
Sat vremena posle atentata, šef gradske policije doktor pravnih nauka Edmund Gerde u svojoj kancelariji razneo je sebi glavu metkom iz pištolja.
U pola dvanaest prvo su se oglasila zvona na katoličkoj katedrali, a onda jedna za drugim, i sa svih ostalih sarajevskih crkava. Na licu istražnog sudije Lea Pfefera zbunjenost je ustupila mesto zabrinutosti. Gavrilo Princip se pobednički osmehnuo. Uveče tog 28. juna, u deset sati, jedan žandarm zalupao je na vrata kuće Principovih u Obljaju. Usnulim i uplašenim roditeljima koji su ceo dan čekali sinove Gavrila i Nikolu, rekao je:
- Gavro ubi cara!
Kurir.rs/Momčilo Petrović/Preneo: D. P.