Svetski strateški poslovi napreduju u ritmu valcera, dva koraka napred, jedan korak nazad. Trenutno je od Bliskog istoka sve do Južnog kineskog mora vreme za korak napred, i to onaj prvi, a ne drugi.
Poseta američkog državnog sekretara Entonija Blinkena Kini je relativno uspešno završena, o čemu svedoči činjenica da je uspeo da se sastane direktno s kineskim predsednikom Si Đinpingom, jer je bivalo situacija da potegne u Kinu i da se sastane samo s „recipročnim“ ministrom spoljnih poslova, a da mu vrata vrhovnog državnog kabineta ostanu zatvorena, kao što mu se upravo desilo prošle godine, kada su odnosi između dve sile bili na najnižem mogućem nivou. Odnosi između Amerike i Kine su očas zahladneli nakon posete Nensi Pelosi Tajvanu pre nekoliko godina, a potpuno postali ledeni nakon obaranja kineskog „izviđačkog“ balona u američkom (geo)prostoru, nakon čega je bila prekinuta komunikacija između dve vojske, a to je već bila dosta nezgodna stvar. Blinken prošle godine nije uspeo da raskravi Kinu svojom posetom, pa je tamo potegnuo stogodišnji Henri Kisindžer, u svoju poslednju misiju, koja je, kao i mnoge druge, bila uspešna, jer je uspeo da se sastane i s kineskim ministrom odbrane i s predsednikom lično. Monumentalni dr Kisindžer je tako uspeo da povata linkove koje je već trebao da povata, odlazeći mirno, kao i svaki veliki čovek misije, na večni počinak, budući da se upokojio malo nakon što je, po ko zna koji put, ispeglao odnose među silama, ostavljajući iza sebe sasvim naročiti strateški testament.
Blinken je upravo otišao u Kinu po tragovima Kisindžerovog testamenta, koji je pokazao žilavost koncepata velikih ljudi, pa su on i kineski predsednik dotaknuli najvažnije „obavezne figure“ iz testamenta dr Henrija - iako su konstatovali da se ne slažu po mnogim pitanjima, od Tajvana, preko rata u Ukrajini, sve do ključnog strateškog pitanja naših dana - pitanja tehnologije, složili su se da je važno da kanali komunikacije postoje i da pravovremeno menjaju pojašnjenja o koracima jedne ili druge strane kako ne bi došlo do pogrešnog tumačenja tih koraka i pogrešnog „strateškog prevođenja“. Nije to mnogo i teško je očekivati da će Amerika i Kina sada da uđu u neku stratešku idilu, ali je trenutno dovoljno. Po završetku relativno uspešne mini-misije u Kini, Blinken je potegao na Bliski istok, kako bi tamo pokušao da realizuje još jedan pasus iz testamenta dr Henrija, primirje u ovom regionu peska i krvi, o čemu se upravo pregovara u Saudijskoj Arabiji, uz čitavu silu većih i manjih posrednika, nakon što su i Izrael i Hamas dali znak da su spremni da, po ko zna koji put, sednu za sto. U ozbiljnim strateškim krugovima se zna šta sledi ako ovi pregovori propadnu, ali da ne mračimo ovaj prvi korak napred večnog strateškog valcera.
Jer onaj prošli korak nazad, kada su Iran i Izrael direktno razmenili udarce, bio je opasan. Teško je predvideti kada će nakon prvog koraka najpre uslediti i drugi, kako bi valcer, ovaj strateški, bio kompletan, ali nije se nadati da će to biti skoro.
Budući da jedan od ključnih pasusa iz testamenta dr Kisindžera ostaje od daljeg neispunjen - detant u odnosima između Amerike i Rusije - od čega smo trenutno daleko miljama, iako bez toga nema kompletnog strateškog svetskog valcera. I to dobro znaju svi važni svetski igrači koji trenutno plešu na žici.