Na današnji dan 1999. godine u putničkom autobusu „Niš-ekspresa” na lužanskom mostu, kod Podujeva, poginuli su od posledica NATO granate sestra i brat, Marija i Nikola Petrović iz Gračanice, sa bakom Smiljanom.
Na groblju u Gračanici služen je parastos, a porodica i prijatelji su ispred spomen obeležja poručili da nema mesta zaboravu.
Marija je 1. maja 1999. godine imala samo 14 godina, dok je Nikola bio dve godine stariji. Roditelji se 25 godina od nemilog događaja bore sa tugom i bolom.
Majci kao da je bilo juče: U istoj sekundi izgubila i ćerku i sina
Nikolina i Marijina majka, Zorica, ističe da se toga dana seća kao da je bilo juče.
„Bog nam je produžio život, dao nam malo zdravlja, malo snage, da živimo zbog njih. Mada snage više nemamo, sve smo potrošili, ali eto, moramo da živimo da bismo ih obilazili, palili im sveće“, rekla je Zorica Petrović i zahvalila njihovim školskim drugovima što su podigli spomen-ploču i što ih ne zaboravljaju.
Najteži dani za nju su, kako kaže, od 1. do 7. maja, kada se i događaj dogodio.
„To su teški dani, teško prolaze. Dan za danom. Ne spavam, razmišljam kako je bilo, kako je moglo da se desi, zašto se desilo baš nama. Svako svoje žali. Svakog srce boli za svojim. Kada sam to čula, tada mi je skraćen život“, rekla je Petrović.
Otac Dragiša Petrović kaže da patnja traje svakodnevno svih ovih 25 godina.
„Eto šta su nam uradili, kako da ih nazovemo, zlikovci, ubice, okupatori. Naneli su nam bol, deca nisu kriva. Niko nije kriv od nastradalih civila, ali sudbina je takva bila, to se desilo sa njima. Ja nisam bio kući pet-šest dana, nisam znao ništa, ali sam predosećao, nešto me je stezalo i stalno sam se raspitivao da li je taj autobus krenuo iz Niša. Nije imao ko da mi kaže. Nisu mi rekli ništa dok nisam došao kući. Kada sam video punu ulicu naroda, onda sam predosetio nešto. Imao sam jednu staru `fiću`, mislio sam da nije sin napravio udes, ali kada sam čuo šta je bilo, tu sam pao, nisam za sebe ništa više znao. Moramo da živimo za njih, dok smo živi, da ih obiđemo, jer posle naše smrti nema ko“, rekao je Petrović.
On ističe da na pravdu čeka svih ovih godina, ali da više ne veruje da će je dočekati. Na mestu stradanja, ispod mosta u Lužanima, kosovske vlasti postavile su spomen-ploču sa imenima stradalih Albanaca, dok su imena Srba obeležena sa tri tačke.
„Samo tri tačke, i njihova (albasnka) imena. Kažu da je trebalo da budu upisano još 13 Srba, ali nisu upisali, šta da im radimo. U njihovim je rukama i mi tu ništa ne možemo da uradimo“, rekao je Dragiša Petrović.
Marijini i Nikolini prijatelji su u dvorištu OŠ „Kralj Milutin“ u Gračanici inicirali postavljanje spomen ploče 2022. godine, a Marijin školski drug Miodrag Živić poručio je danas da ih prijatelji i porodice nikada neće zaboraviti.
„Prošlo je 25 godina i dalje se pitamo `zašto`. Ono što nas još više boli, malopre je otac rekao, da na tom mostu nema njihovih imena, ni njihovih ni njihove bake. Samo neke tri tačke. Mi smo tu kao generacija, da im se nađemo, da im pomognemo, da ih, ako ništa drugo, na današnji dan spomenemo i da se to ne zaboravi, da nam je stvarno teško bez njih. Dok mi možemo, dok roditelji mogu, dok je ova generacija živa, sećaćemo se njih“, rekao je Živić.
Tog 1. maja 1999. godine kada je raketom Nato aviona pogođen autobus koji je u tom trenutku prolazio preko mosta u Lužanima, na putu Priština-Podujevo, stradale su 44 osobe.
Kurir.rs/Kosovo online