Fudbalski klub Partizan smenio je trenera Igora Duljaja, a zamenio ga je doskorašnji pomoćnik Albert Nađ.
Promena iz korena, zar ne?
Naravno da nije...
Ono što članovi uprave smatraju "solomonskim rešenjem" je najobičnije mazanje očiju javnosti zarad prikrivanja svog (ne)rada.
Akteri se menjaju kao glumci u niskobudžetnoj sapunici, dok režiseri ostaju isti.
Albert Nađ je bio odličan fudbaler, njegova ljubav prema klubu iz Humske nije i nikada neće biti sporna, ali uz dužno poštovanje, on nema iskustvo koje je potrebno da bi sedeo na klupi nekadašnjeg giganta kakav je FK Partizan.
Tužno je što se uz gigant mora koristiti pridev nekadašnji, ali situacija u Humskoj 1 je davno prevazišla status alarmantne...
Četiri poraza u nizu, eliminacija u polufinalu Kupa i briga za drugu poziciju Superlige koštale su trenera crno-belih posla, a krivac se kao i uvek tražio na klupi...
Pre Igora Duljaja, sličnu sudbinu su doživeli i Gordan Petrić, Aleksandar Stanojević, Savo Milošević...neki su otišli "svojevoljno", drugi su oterani, ali kada se svedu računi, niko nije imao pravu priliku za normalan rad.
Partizan je veliki deo sezone u Superligi Srbije proveo na prvom mestu. Pobeđen je prvi večiti derbi u sezoni, osvojena titula jesenjeg šampiona, a onda...
Onda su kola nezaustavljivo krenula nizbrdo, a čini se da kočnice ne rade...
Nije sve bilo sjajno ni na početku sezone. Odrađene su pripreme u Sloveniji, a ekipa do dolaska u Beograd nije bila ni blizu kompletirana.
Nekoliko dana pre starta šampionata su dovedeni Mateus Saldanja, Ksander Severina i Aldo Kalulu.
Može se reći da su pojačanja pogođena, Saldanja je dokazao kvalitet i jedan je od najboljih napadača crno-belih u protekloj deceniji, a u kasnijim pompeznim najavama rukovodstva o napadu na titulu, ponosno je obelodanjeno da su zimus odbijene milionske ponude za njega.
Od prve utakmice i remija sa TSC u Bačkoj Topoli videlo se da tim ima želju da se bori i da će dati sve od sebe. Postojala je hemija i želja, nešto čega je u bliskoj prošlosti manjkalo...
Ipak, prava slika kvaliteta je pokazana u Evropi. Težak prolaz protiv nejakog Sabaha u kvalifikacijama za Ligu konferencija, a onda otrežnjenje i petarda u režiji Nordsjelanda koja je raspršila evropske snove i zatresla redove u Humskoj ulici.
Toliki je bio odjek te petarde, da je čak i predsednik kluba Milorad Vučelić podneo ostavku.
Moralni čin, nema šta, preuzeo je odgovornost za loše rezultate, a čuo je i navijače koji bojkotuju utakmice svog voljenog kluba, sve dok je aktuelna uprava na vlasti.
Čekalo se da se organizuje skupština kluba, da se sastane Upravni odbor, pa da ostavka gospodina Vučelića bude usvojena, ali...
Vreme je prolazilo, a kao u romanu Semjuela Beketa, očigledno se čekao Godo.
Partizan je u međuvremenu zaređao odlične rezultate u prvenstvu, niz pobeda se poredio čak i sa Real Madridom, a od priče o ostavci predsednika nije više bilo ni reči.
Situacija je postala jasna, kada se gospodin Vučelić pojavio na promociji kalendara crno-belih, nekoliko dana pred Novu godinu.
Obratio se prisutnim novinarima, kao da se ništa nije dogodilo, čak se i šalio na svoj i tuđi račun, dok su se okupljeni zbunjeno gledali..
Sada je maj mesec, do kraja šampionata je ostalo pet kola, predsednik Vučelić i generalni direktor Vazura su i dalje tu, a ceh je platio trener Duljaj.
Isti onaj Igor, koji je uz sve svoje mane, uvek stajao u odbranu svojih igrača. Jedini koji je imao herca da kaže istinu, ma koliko bolna bila.
Izjava koja je najviše uzburkala javnost (a i duhove) bila je o tome da njegovi igrači nemaju novca da plate mleko za svoju decu.
Gospodin Vazura je posle toga izašao u javnost i rekao da su sve to laži. Dodao je i da su plate u Partizanu redovne i da se nikome ništa ne duguje.
Kao da ne rade u istom kolektivu, žive u paralelnim univerzumima i da predstavljaju interese drugih strana.
Kada smo se već dotakli interesa...kome je u interesu da ne govori istinu, procenite sami...
Dolazimo do logičnih pitanja, koja se sama nameću...
Kako je moguće da se dozvoli pred start sezone najboljem igraču da se ne pojavi na pripremama (čitaj Fuseni Dijabate), ako su plate redovne?
Kako je moguće da to nije prvi put da se tako nešto dešava (čitaj Takuma Asano)?
Igrači odu sami od sebe, klub tvrdi da su isplaćeni i da je sve to nesporazum, a oni neometano potpišu za druge klubove bez pravnih posledica. Čudno, zar ne?!?!
Čudno je i to da biseri poput Matije Popovića i Nemanje Jovića naprasno odluče da napuste klub, jer su po rečima generalnog direktora kluba nezahvalni.
Za kompletiranje het trika pobegulja pokušao je da se pobrine Ksander Severina, ali ga je Igor Duljaj lično vraćao sa aerodroma. On ga je i doveo u klub, pa je osetio moralnu obavezu da ga vrati.
Održana je konferencija za štampu pred meč Superlige, Severina se javio šefu preko video poziva, a ljubav se širila u vazduhu. Po sistemu: "pojeo vuk magarca", tema je zatvorena...
Ostavimo sve po strani i bavimo se terenom, jer zbog toga je Duljaj oteran.
Prošlogodišnje četvrto mesto je najgori rezltat u novijoj istoriji kluba, te je bilo teško očekivati da rezultat može da bude lošiji.
Na sveopšte iznenađenje, osvojena je jesenja titula koja je uzburkala duhove. Niko, pa čak ni selektor Srbije Dragan Stojković nije verovao da Partizan može da bude prvi na polusezoni.
Apetiti su porasli, oči se zacaklile, ali ne zadugo...
Odbijena je ponuda od 8 miiona evra za Mateusa Saldanju zarad borbe za titulu, ali nisu mogle duplo slabije za Kristijana Belića i Mihajla Ilića.
Nema veze što je Ilić bio bonus u Superligi, te je taman počeo da pruža stabilne partije, nije bilo vremena da se čeka.
Belić je konačno pokazao da je veznjak koji je dostojan čak i dresa nacionalnog tima, te je morao da se unovči...
Dovedene su adekvatne zamene, a svi smo svedoci kvaliteta odbrane crno-belih. Da nije Aleksandra Jovanovića koji je najbolji čuvar mreže Partizana još od sadašnjeg sportskog direktora Ivice Kralja, govorili bi o mnogo većim katastrofama...
Šlag na tortu cele sezone je utakmica koja je paradoksalno došla glave i Igoru Duljaju... Pred šačicom ljudi na stadionu JNA, u meču sa TSC-om Partizan je izgledao kao "razbijena banda".
Jedino tužnije od posete u Humskoj je stanje stadiona, a novinarske "lože" u kojima otpada drvo i klimaju se stolice pokazuju domaćinsko poslovanje.
Preduzeti su potrebni koraci ka boljitku, smenjen je trener, dovedeno je sveže lice u vidu njegovog pomoćnika, a ukoliko se sačuva druga pozicija i Partizan obezbedi kvalifikacije za Ligu šampiona, slušaćemo hvalospeve o fascinantnom uspehu i velikom rezultatu.
Nema veze što će država opet morati da uplaćuje novac za kotizaciju u Evropi.
Nema veze što sledeća "nepristojna" ponuda za Saldanju neće moći da bude odbijena.
Nema veze što će na prodaju biti i Samed Baždar, koji startuje u večitom derbiju pored oporavljenog najboljeg strelca Superlige Srbije Mateusa Saldanje, zarad interesa kluba.
Neki holandski velikan će ponuditi koji milion, a neki novi biser će doći na red.
Ostaje bojazan da je rudnik dijamanata pred gašenjem, ali stručni kadar će uvek naći novu "zlatnu koku".
Gledaćemo renoviranje tima, slušati priču o teškom radu da bi se sklopila ekipa, slušaćemo i alibi priču kako nije bilo novca i vremena da se napravi bolji sastav za kvalifikacije za elitno takmičenje, te da su rezultati u skladu sa kvalitetom.
Možda to i jeste realnost, samo očekivanja navijača nisu...
Možda je došlo vreme da glas navijača niko i ne čuje, a tužna slika praznog stadiona nije dovoljna da bi pojedinci shvatili da je njihovo vreme prošlo.
Huk sa tribina zamenilo je šuštanje vetra između polovnih stolica.
Postavlja se pitanje, šta je potrebno da se stvari resetuju i vrate u normalu?
Samo jedno je sigurno, a to je da riba smrdi od glave...
Kurir sport / Stefan Mišljenović