Mnogo smo puta na ovom mestu kao osnovni razlog nemoći opozicije da pobedi na izborima navodili odsustvo iole suvislog i konzistentnog političkog programa. Navodili smo primere i iz teorije i iz prakse da se politička borba vodi idejama - biračima se one podastiru u formi: ako glasate za nas, mi ćemo da uradimo to i to... i podsećali da drugog demokratskog puta do biračkog srca i do vlasti - nema.
Ovog puta ćemo, međutim, problemu prići s druge strane. Napravićemo kopernikanski obrt i konstatovati da programi stranaka nisu važni. Pa zašto onda opozicija gubi kad god se glasa? Zato što ideje vrede onoliko koliko vrede ljudi koji ih zastupaju. Uzmimo za primer Radomira Lazovića. Ako ćemo javnu biografiju ovog našeg političara da razmatramo objektivno, bez navijanja i političkih strasti, moramo se držati antičkog principa res non verba, što znači „dela, ne reči“. Da o Lazoviću sudimo po onome što je uradio, ne po intervjuima koje s maničnom upornošću daje. Šta je, dakle, Radomir Lazović do sada korisno uradio za naše društvo ili neki njegov deo? Ništa! Da to, objektivnosti radi, kažemo i na antičko latinskom: nihil!
Svestan da je bilans njegovog doprinosa društvu - nula, on je svoju zvaničnu radnu biografiju zakukuljio i zamumuljio, pa navodi da je „učestvovao u pokretanju nekoliko inicijativa i pokreta... koji se zalažu za inovativnu upotrebu javnih prostora, pravično upravljanje resursima, transformaciju javnih usluga“. A čak ni fakultet nije završio!!
Radomir Lazović sigurno bolje živi od većine onih s kojima je na prvoj godini slušao predavanja iz agrikulturne hemije.
Naravno, nije Radomir Lazović patentirao takav život. Još pre skoro tri decenije Slavoljub Đukić konstatovao je:
- Ništa tako ne uspeva u našoj sredini kao prisustvo u politici. To je jedno rentabilno zanimanje, koje s najmanje rada i lične spreme obezbeđuje najveću sigurnost. Čak nije ni potrebno biti u vladajućoj partiji, nije neophodno ući u parlament, niti pripadati stranci koja ima pristalice. Važno je učestvovati, oglasiti se kao političar: već to donosi velike prednosti kakvih nema u životima običnih smrtnika.
Koga ne mrzi, može da uporedi fotografije od pre neku godinu na kojima ima stare patike ili razgažene spenserice, i nove, na kojima nosi italijanske cipele „pjaćoti“ li su „verosi“, ili koje već.
A ko nema kratko pamćenje, setiće se da je u januaru ove godine isti taj Radomir Lazović, jedan od lidera opozicije koja je tvrdila da je pokradena na izborima, u vreme kad je pozivao na neodustajni otpor i blokadu Vladinih zgrada, otputovao na odmor - na Zanzibar, ostrvo koje agencije predstavljaju kao „sinonim za raj ili hedonizam“. Ako to nije uspeh u životu, ne znamo šta jeste! A vama, građani, onaj pozdrav iz pesme: ćao, žohari! Istina, to je bilo pre raspada koalicije Srbija protiv nasilja, dok je Lazović još bio na platnom spisku Dragana Đilasa. Znači li to da junak naše priče više neće na dalekoj destinaciji uživati u zvucima talasa, toplom Indijskom okeanu. Naravno da ne! Ponovo će preskakati talase, ovog puta o trošku drugog finansijera. Jeste da je bilans njihovog doprinosa društvu nula, ali takvi za lična konta i te kako umeju da se brinu.
A mi? Kao u pesmi: ćao nam, žoharima...
N.N.