Na 15 kilometara od Kruševca nalazi se najlepše selo podno planine Jastrebac, nosi ime Naupare... Selo krase prelepe i raskošne kuće i vile, a tu se još kao biseri kriju i one starinske. Čini se da je i ovo selo opustelo, ljudi su otišli trbuhom za kruhom u inostranstvo, neki i u Kruševac, ali su za sebe sagradili velelepne kuće da ih čekaju jednog dana, ako se vrate... A na samom kraju sela krije se jedna dragocena riznica - manastir Naupare.
Maločas raskoš, a sada stojimo pred drvenom kapijom. Otvorena je, s leve strane napuštena štala, desno brdo drva, ovde se već spremaju za nadolazeću zimu. Koračamo, udišemo svež vazduh, čuju se melodije ptica iz obližnje šume.. Stižemo do letnjikovca, tu nas čeka iguman manastira otac Damaskin (75), koji ovu svetinju iz 1380. godine čuva već 55 godina.
- Došao sam ovde autobusom od Niša pa do Gornjeg Stepoša, pa odatle peške. I gledam, odredili me da ovde živim. Ja rekoh: "Bože, bože, šta ću ja ovu planinu goditi?" Međutim, posle smo se zavoleli. Vreme brzo prolazi, nisam mogao da shvatim da ću ja dočekati penziju - priča nam otac Damaskin dok nam monahinja prinosi slatko i vodu da se poslužimo.
Pamti kaže mnogo lepih trenutaka, susreta. Za ovih 55 godina bilo je mnogo posla. Manastir Naupare, koji je odoleo mnogim iskušenjima, krase i prelepe rozete, a jedne su od najočuvanijih baš na zidinama ove stare svetinje.
Najlepše kamene dekoracije
- Manastir je oronuo posle Drugog svetskog rata, još je bilo vreme komunističko, pa je bilo teško vreme za život, mi smo morali sve vreme na jedan način da balansiramo između crkvene i državne vlasti, ali dobro, sve ima i neki početak i kraj. Manastir je veoma star, preko 650 godina postoji, po predanju je zadužbina despota Stefana Lazarevića, sina cara Lazara. Manastir je završen otprilike oko 1380. godine. Taj pisani podatak nemamo od 1380, ali ima jedna povelja iz 1382. godine, znači samo dve godine kasnije, da je manastir postojao - navodi otac Damaskin.
Manastir je građen u moravskom stilu gradnje koji je u to vreme na našim prostorima bio je zastupljen. Tu spadaju i Lazarica, Ljubostinja, Naupara, Manasija.... Odlika tog moravskog stila gradnje jesu upravo prelepe rozete.
- Sa spoljašnje strane su sve te crkve ukrašene rozetama. Naupare prednjači u tom pogledu, ima dve najlepše rozete u moravskom stilu gradnje. To su jedinstvene rozete koje poseduju veliku umetničku vrednost, tzv. kamene dekoracije iz tog vremena. Te dve rozete su jedinstvene, one se nalaze na zapadnoj strani naše crkve. Pored te dve, na celoj crkvi ima 26 rozeta. Naravno, one su manjeg obima i dimenzija i manje umetničke vrednosti - pokazuje nam domaćin.
Pljačkali su manastir Turci, skinuli su olovo na crkvi i bila je prepuštena propadanju... Rušen je delimično, ne do temelja, ali vreme je učinilo svoje. Crkva je dugo bila bez krova i kupole. Pljačkan je i u Prvom i Drugom svetskom ratu. Rozete su ostale netaknute, nekoliko njih je otpalo, neke su skinute.
Dve vrste živopisa
U manastiru su dve vrste živopisa, jedan mali deo je, objašnjava otac Damaskin, iz vremena osnivanja manastira.
- Drugi deo živopisa je posle obnove crkve, samo četiri freske postoje koje su sastavni deo ikonostata, a skoro šest kvadrata živopisa je iz 14. veka, ali to su samo neki fragmenti koji se naziru, a čak se i ne raspoznaju te konture... Ali zato mi znamo koje se freske slikaju inače na tim mestima - pokazuje nam otac:
- To svedoči da je naša crkva bila živopisana sva iznutra, ali je stradala. Možete misliti 200-300 godina je manastir bio prepušten propadanju, kislo je to, i leto i zima... Ali je dobro što crkva postoji u funkciji svojoj, dolazi narod da se Bogu moli. Mnogo je bolje nego što je bilo.
U porti manastira je i stari konak, koji je obnovljen, iz 1847. godine, za vreme Miloša Obrenovića. I nedavno podignut zvonik. Tu je i šuma, a ima i nešto zemlje gde sade kukuruz, seju pšenicu. Imaju i kruške, neke zasađene 1932. godine, jabuke i šljive, kaže otac Damaskin, ne prskaju ih.
- Manje rodi, ali je zdravije - dobaci.
Ranije su imali ovce, krave, sada nemaju. Malo ih je, samo četiri monahinje i dva sveštenoslužitelja. U ovoj bogomolji nema moštiju svetaca, niti ikona koje toče miro, ali otac veli da se u svakoj svetinji dešavaju čuda:
- Jedno je što znamo i jedno što ne znamo. Mnogi ljudi koji dođu tu... Recimo, bio je na molitvi, iscelio se, ozdravio i tako dalje. A mi o tome slabo vodimo evidenciju.
Bonus video: