Zastrašujuće je sećanje na 3. i 4. maj 2023. godine kada su se desila dva nezapamćena masovna ubistva u Srbiji.
Prvo u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu gde je trinestogodišnjak ubio devetoro učenika i čuvara, a ranio šestoro.
Drugi u selima Dubona i Malo Orašje kada je dvadesetdvogodišnji ubica pucao kroz sela iz automatske puške i pištolja i ubio devet ljudi od kojih je dvoje bilo maloletno, a ranio je 12.
Godinu dana kasnije se s nepodnošnjivom tugom sećamo tragedija koje su učile da zanemimo. Nemi smo i kada se postavi pitanje: „Zašto su ubice izvršile zločine?“.
O velikoj tragediji koja je na Veliki petak pogodila Srbiju govorili su gosti emisije Usijanje: prof. Milan Petričković, sa Fakulteta političkih nauka, Dragana Ivanović, psiholog, i Radiša Roskić, advokat.
- Jako je teško i prosto nekakva emocionalna turobnost čoveka može da obuzme kada se ovo pitanje posle godinu dana otvori ponovo. A zapravo sve vreme je ono tinjalo tu u tuzi, patnjama najbližih roditelja, posebno bližnjih članova porodice. Jer ne treba zaboraviti da nevino stradala žrtve su deca, što bi slikovito rekli anđeli tog uzrasta, prosto ne mogu da emocionalno bilo kog ostave ravnodušnim. Ono što je u međuvremenu poprilično tu tinjalo kao činjenica je da postoji ona raširena maksima misao o kako vreme leči sve, međutim postoje nekada takvi gubici gde ni vreme ne može da izleči. Čak postoji i ona kontraindikativna druga strana da kako vreme prolazi bol, tuga i patnja bivaju na sebi svoj sve način pojačani. Javljaju se u nekakvim koncentričnim krugovima, koja prosto promeni tok i način života. Promeni živote porodica te nevino stradale dece - rekao je Patričković i dodao:
- Svaki put kada na ovu temu glasno razmišljam, javlja se to pitanje čovekove prolaznosti. Pitanje čovekovog, nekada kako su govorili egzistencijalisti u filozofiji, besmisla egzistiranja. Gde čovek u određenim životnim situacijama ma koliko da bude jak i ma koliko da se suočava sa potencijalnim teškoćama, ima nekada i neku vrsta zida koja ga zaustavlja i koja može da ga vodi u pravcu različitih traženi rešenja od vere i izbavljenja za one koji veruju, pa do onih drugih u nekakav prosto emocionalni hod sećanja retrospektivnog. Postoji i nešto gde je ta istinska i velika ljubav prisutna, da ta deca ostaju večito živa u srcima, duši i umu roditelji i bližnji koji su ih izgubili.
- Nakon godinu dana i dalje ostaje pitanje zašto. Smatram da će se otkriti jednog dana šta se dogodilo. Sigurno je nešto prethodilo ovim dešavanjima, da se ovako nešto počini prvi put na našim prostorima i da ćemo mi dobiti odgovor zbog čega je došlo do ovakvih tragedija gde su stradala deca. Ali ono što bih naglasila, kada postavimo pitanje zašto, sada posle godinu dana mi već moramo da razmišljamo o prevenciji - rekla je Ivanović.
Voditeljka je potom upitala gospodina Roskića da li, posle godinu dana od tragedije, ima više pitanja nego odgovora.
- Ključno pitanje je svakako pitanje koje ste postavili - "zašto". Danas obeležavamo dan stradanja na Golgoti. Mi svi saosećamo zajedno sa roditeljima izgubljene dece. Zapravo je činjenica da je njima put na Golgotu za njih svaki dan. Kako profesor reče, nose svoju decu u srcima, u duši, u umu i moramo se sa njima saosećati do mere, da svako od nas, ali i svi zajedno, damo svoj doprinos - da se ovakve nesreće i tragedije više nikad ne dogode - rekao je advokat.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
Bonus video: