EKSKLUZIVNO PRINCEZA LJUBICA IZLAZI IZ ŠTALE S KOFOM U RUCI, RUKE CRNE DO KRATKIH RUKAVA: Živimo na selu, želimo da budemo primer
Najlakše bi nam bilo da smo otišli u Englesku, našli fine poslove, pa da lepo zarađujemo i živimo divan i miran život. Ali došli smo. Na selo. Najveća boljka nam i jeste što se sela gase, a mladi odlaze. Želimo da budemo primer, to je i naša odgovornost kao Karađorđevića, kaže princeza Ljubica Karađorđević, koja nas sa suprugom princom Mihailom, sinom kneza Tomislava, prima u svoj dom u Zagorici, nedaleko od Topole.
Ruke pocrnele taman do kratkih rukava, kao i u svakog sa sela ko se bavi imanjem. S kofom u ruci, iz štale sa osam konja izlazi ona - kneginja, kako joj je titula po pravilima kuće Karađorđevića još od kralja Petra Prvog. Ali kneginja Ljubica, druga u Srba, u duhu ovog vremena, posta i osta princeza. Uz noge joj trčkara ljupka devojčica, i ona u čizmicama - princeza Natalija. Pet joj je leta.
Kroz šumarke i livade stigosmo do ovog proplanka Karađorđevića. Na samom vrhu brdašca kuća, šumadijska. Kilometar i po ukrug žive duše nema, do ptica i šumskih životinja. Milina u Maričinom dolu.
- Ovo je naše parče raja, u kom je dosta simbolike. Karađorđe je neko vreme živeo baš u Zagorici. Vidite, ovde na Kalipolju, brdu tik iznad nas. I mi gore imamo zemlju. Eto još jedne potvrde da je Karađorđevićima suđeno da stalno kupuju istu zemlju - kazuje princeza Ljubica, te veli i da je Vožd iz Zagorice pobegao u Žabare, pa u Topolu, gde podiže Karađorđev grad.
Imanju dadoše i simboličan naziv - Maričin do.
- Karađorđeva majka Marica nam je inspiracija, kao izuzetno stamena, hrabra i sposobna žena, koja je radila sve muške poslove, pa i zemljoradničke. I bila je izvanredan konjanik, zbog čega su je zvali Marica katana, što je turcizam za konjanika - priča.
Vukovac iz Dvanaeste beogradske gimnazije, master farmaceut, princeza Ljubica stručnjak je za marketing u farmaciji i vodi sopstvenu agenciju. Živi i od pisanja tekstova o zdravlju. Vrlo "in" zanimanje. Na mestu koje na to ne liči. Samo na prvi pogled.
Sa suprugom, koji se inače bavi nekretninama, osniva i fondaciju Koreni, njihov Dečji festival u Topoli samo lane okupi i 400 volontera iz cele Srbije... Ime i ideja su magnet i garant.
Par, koji se venča 2016, što beše prva svadba Karađorđevića u Srbiji nakon one kralja Aleksandra i kraljice Marije još 1922, živi u Topoli već šest i po godina. U samom mestu iznajmljivali su kuću, da bi 2020. kupili ovo imanje.
- Gradili smo ga polako, ličnim sredstvima, koja ni izbliza nisu megalomanska. I uz mnogo sopstvenog rada. Nikakva primanja od države nemamo - ističe princeza.
U hladu kuće princ Mihailo otvara organsko vino. Rođen i odrastao na očevoj farmi jabuka nedaleko od Londona, tri godine po smrti kneza Tomislava, koji umre na Oplencu 2000, s majkom i bratom dolazi u Srbiju. Sjajan domaćin, ali izbegava medije. Majka, princeza Linda, a zapravo kneginja, iznosi fokaču - topi se u ustima. Ženu koja je još 1976. prva od Karađorđevića uspela da probije led i za vakta Tita dođe na Oplenac, onu koja je prošla sva ratišta devedesetih sa suprugom, toliko pomagala Srbima, slušam bez daha. Ali za novine ne želi da priča. Sad je, veli, vreme za mlade. Imaju šta da daju i kažu. Pa pogleda u snaju...
- U Srbiji nedostaje ono efektivno za zasnivanje i odrastanje mlade porodice. Nedostaju vrtići. U Topoli, recimo, nema mesta za decu čija oba roditelja nisu zaposlena, za seosku decu. Nedostaju i sadržaji u manjim mestima, koja i nestaju - Topola je za 30 godina izgubila 30% stanovništva. Kako žena na selu, koja je preduzetnica kao ja i malo doprinosi porodičnom budžetu, da ode na porodiljsko? Neisplativo je, mora da radi i pored bebe. Upravo to je realnost koju moramo da sagledamo ako hoćemo da nam se više dece rađa i da nam više mladih porodica ostaje u Srbiji - kazuje princeza Ljubica, koja veli i da radi od šest do 23 časa - deca, agencija, fondacija, imanje, konji...., pa još dodaje:
- Boravila sam u Engleskoj dok je Mihailo tamo završavao master studije. Otuđenost njihove porodice baš mi smeta. Nažalost, i kod nas se ide u tom smeru.
Srbija je, ističe, polje neiskorišćenog potencijala, gde god se osvrnete.
- U tesnom smo kontaktu s ljudima koji žive od zemlje u Topoli, ali i sa onima iz IT sektora, koji su se doselili u ova sela i lepo žive od rada preko interneta na svim stranama sveta. To je danas vrlo realna opcija. Uostalom, i nas dvoje radimo od kuće. Ali moraju postojati i drugi, pomenuti uslovi za razvoj mlade porodice, a time i Srbije.
Zajapurena od popodnevnog spavanja izlazi najmlađa princeza - Isidora. Nepune su joj dve godine. Natalija je već na biciklu. Zaleće se oko kuće. Juri ka ivici i naglo - staje!
- Bez brige, jednom se slupala, naučila je lekciju!
Ide u vrtić u Topoli.
- Imam puno drugara. Jurimo se - kaže malena.
- Neki dan je došla sa smolom u kosi, igrali su se zatvora, pa su je vezali za drvo - sa osmehom priča princeza Ljubica, te veli:
- Odlučili smo da devojčice tek od treće godine krenu u vrtić. Tek tada kreće socijalizacija, a i do tada se imunitetu daje šansa da sazri.
Natalija s nestrpljenjem trči da se obuče. Vreme je za slikanje. S konjima. U dolini gde princ Mihailo seje travu i zob.
- Naša deca danas su okružena šundom i kičem. Trudimo se od najranijih dana, kod nas na festivalu još od bebećih, da im pružimo kvalitetne stvari u nadi da će se i deca i roditelji zaljubiti u to, pa sami nastaviti da praktikuju - kazuje Ljubica.
A kako to praktikuje u svojoj kući?
- Kroz slobodu. Devojčice su non-stop napolju, non-stop prljave, kolena izgrebana. Granice postoje i vrlo su čvrste, ali do njih eksperimentišemo potpuno slobodno. I ne opterećujemo se kod kuće da moraju da budu savršene.
Ali one su i Karađorđević.
- Međutim, kad odu na službu od dva i po sata, treba da budu koliko-toliko mirne i pristojne, jer ih gledaju drugari iz vrtića i druga deca iz Topole kojima roditelji kažu ko su one. I u tim svojim malim godinama one treba da posluže kao primer. Već su neformalno preuzele dinastičke uloge. Ali ne govorimo im da su princeze, to bi vodilo arogantnom i obesnom ponašanju. Natalija već sve zna o dekama i bakama, što su za nju, ume da nas provede i kroz mauzolej i kroz muzej. U crkvi u kojoj su i deka Pera i deka Karađorđe kažem joj da bi oni bili jako ponosni na nju ako bi bila mirna, slušala našeg vladiku i razmišljala zašto smo tu. Ne govorim joj: "Gledaju te deca, smiri se!", nego: "Ovo je tvoje nasleđe, nosi ga s ponosom" - kazuje princeza i naglašava:
- Kad uđem na Oplenac, okrenem se desno i pomislim da je tu Karađorđe, osetim blagu jezu. A tek kad kustos nehajno spomene da je kralj Petar pradeda, a kralj Aleksandar deda princa Mihaila! Znate li koliko je to blizu?! Ljudi to ne percipiraju zbog velike razlike u godinama, a ustvari prestolonaslednik Aleksandar i Mihailo su braća od strica (princ Mihailo je iz drugog braka kneza Tomislava, rođen 1985, prim. nov.). Gledam da iznesemo to slavno ime Mihailovog dede i oca, o kojem 24 godine nakon smrti još niko ništa loše nije rekao. To je stvarno veliko breme koje treba izneti da bi jednog dana isto kazali i za Mihaila. Kad imate tako velika imena iza sebe, da ostanete crtica - bilo bi tužno.
Tuge, naravno, nema. Samo truda i radosti, posebno pred najradosniji hrišćanski praznik.
- Vaskrs, kao i Božić, dani su samo za porodicu. Potpuno rasterećeni, posvećeni deci, svi malo podetinjimo, s poklonima napravimo čitavu magiju...
Hristos vaskrse!
Jelena S. Spasić
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Bonus video: