Eduard Streljcov bio je fantastičan sovjetski fudbaler koji je vrhunac karijere trebao da doživi na Svetskom prvenstvu 1958. godine.
Desetak dana uoči turnira uhapšen je i zbog silovanja osuđen na 12 godina rada u gulagu. Njegov slučaj i danas je velika misterija.
Ljubitelji fudbala se sećaju tog velikog sovjetskog napadača. Eduard Anatoljevič Streljcov je bio miljenik ne samo navijača moskovskog Torpeda i sovjetske reprezentacije, već su ga poštovali i šire. U analima sovjetskog fudbala je zapisano da je četvrti na spisku najboljih golgetera "zborne komande", postigavši čak 25 golova u 38 reprezentatavnih mečeva.
Nesrećna sudbina pratila ga je od detinjstva. Eduard Streljcov rođen je 21. jula 1937. u prigradskom naselju na istoku Moskve, Perovu. Njegov otac Anatolij je nakon borbe u Drugom svetskom ratu ostao u Kijevu, ostavivši ženu Sofiju sa malim Eduardom, da ga sama izdržava radeći u metalurškoj fabrici.
Njegovo jedino zadovoljstvo, jedini zrak svetlosti tokom tmurnih posleratnih dana bio je fudbal, koji je, ubrzo pošto je prohodao, počeo da igra na ulici i sa starijima. Kada je završio sedmoljetku, sa 13 godina, nastavio je da uči bravarski zanat u zavodu "Frezer" i odmah su ga primili da igra za prvi fabrički tim. Zapazio ga je trener Torpeda Vasilij Provornov i pozvao da odmah pređe u Moskvu.
Iste godine debituje za prvi tim i u prvoj sezoni je odigrao sve ligaške utakmice postigavši četiri pogotka. Već sledeće godine postaje najbolji strelac Elitne lige SSSR-a sa 15 golova na 22 nastupa. Za A reprezentaciju Sovjeta debituje 1955. godine sa svega 17 godina i to kako! U prijateljskom susretu protiv Švedske postiže tri gola u pobedi od 6-0. Takav debi nisu imali ni Pele, Maradona, Mesi, Ronaldo… Iako veoma mlad, postao je lider nacionalnog tima koji je osvojio zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine. Praktično je sam odveo reprezentaciju na SP u Švedskoj 1958. godine.
Ali se tamo nije pojavio jer je bio uhapšen nekoliko dana pre puta zbog optužbe za silovanje. Pre odlaska u Švedsku na Mondijal, visoki vojni zvaničnici su organizovali zabavu u čast reprezentativaca na kojoj je prva zvezda bio naravno Eduard. Nakon te zabave on je bio optužen za silovanje. U očaju je potpisao krivicu, samo da bi otišao na Svetsko prvenstvo, jer mu je to bilo obećano samo u slučaju da prizna krivicu.
Svi reprezentativci su 25. maja 1958. došli u šnajderaj na probu odela koja su im šili po meri. Starije kolege, bek Mihail Ogonjkov i napadač Borisa Tatušin i pozvali su ga na zabavu. Krenuo je i Tatušinov drug iz detinjstva pilot Eduard Karahanov, čiji roditelji su na jezeru u mestu Tiškovo, u Podmoskovlju, imali daču. Poveli su dve devojke, Inu i Irinu, koje su pozvale dve prijateljice iz grada Puškino, Tamaru i Marinu. Kupili su hranu i piće, pijano društvo je dalo sebi oduška. Parovi se otišli u sobe. Marina Lebedeva je bila sa Streljcovom, koji joj se svideo. Navodno mu je rekla da ne želi da ima sa njim seksualni odnos. Kasnije ga je optužila da ju je silovao. Priznala je da je bila pijana i da se ne seća kako su završili u krevetu. I Streljcov se branio da je bio pijan i da se ničega ne seća.
Marina je posle ispričala majci šta se dogodilo i slučaj je prijavila policiji. Streljcov nije ni slutio šta će se dogoditi. Došao je na trening reprezentacije. Saigrači su primetili da ne izgleda sveže i da je izgreban, na šta se on glupo pravdao da se poigrao sa komšijinom mačkom. Trener reprezentacije Gavril Kačalin je poslao Streljcova da se ispava. Kroz tri sata se pojavila policija. Streljcova, Tatušina i Ogonjkova su zadržali zbog istrage oko silovanja.
Ekspertiza je pokazala da je Marina Lebedeva bila zaista silovana. Analize su pokazale da je sa Marinom mogao biti u intimnim odnosima i pilot Eduard Karahanov, jer su on i Streljcov imali istu krvnu grupu. Marina je prijavila samo Streljcova...
Zanimljivo je da je i Tamara Timašuk prijavila fudbalera Mihaila Ogonjkova tvrdeći da ju je prisilio na seks, ali je vrlo brzo povukla svoju prijavu i Ogonjkov je oslobođen.
I Marina Lebedeva je kasnije dala novu izjavu u kojoj je rekla da sve oprašta Eduardu Streljcovu, ali uzalud, jer se silovanje smatra teškim krivičnim delom. Streljcovu je suđeno, a nesreća po najpopularnijeg i najboljeg fudbalera je bila što je njegov slučaj toliko razljutio generalnog sekretara CK KPSS Nikitu Hruščova: "Nevaljalca treba kazniti, da drugome ne padne na pamet da slično uradi!" Pritom su mu "šapnuli" da je silovana maloletnica iako je Marina imala 21 godinu.
Streljcov je osuđen na 12 godina zatvora. Ogonjkov i Tatušin su bili bolje sreće, nisu završili u zatvoru, ali im je karijera uništena - doživotno su diskvalifikovani!
I danas, posle više od 60 godina, prepričavaju se razne verzije zašto je Streljcov tako drastično kažnjen. Njegovi poklonici tvrde da su generali i političari krivi za to.
Streljcov je bio miljenik nacije, idol mladih i prva prava sportska zvezda. U prilog mu nije išla činjenica da je bio slobodarskog duha za tadašnje pojmove komunističkog režima. Plava kosa „ala Džejms Din“ mu je donela status pravog ljubavnika i ženskaroša. Ali ostao je isti, živeo je život punim plućima, a to nije bilo preporučljivo pod čvrstom rukom komunizma. I Dinamo i CSKA su hteli da vide Streljcova u svojim redovima, ali im je on stavio do znanja da želi da ostane u Torpedu. A odbiti policijski i vojni klub nikada nije bilo tako jednostavno.
Sa druge strane, Svetlana, ćerka Jekaterine Furtseve, člana Politbiroa i tada najmoćnije žene u Sovjetskom Savezu, pokušavala je da se zbliži sa Streljcovim što se njemu nije naročito svidelo, te ju je odbio. A to se skupo plaćalo.
Streljcov ne samo da ne putuje sa ekipom, već završava u jednom od zloglasnih ruskih gulaga u Sibiru. Tamo je praktično izgubio ne samo sedam godina karijere, već i života. Povremeno se razboljevao i jedino što ga je održalo živim su bili ti fudbalski turniri koji su život u gulagu činili bar za nijansu podnošljivijim. Pušten je iz gulaga 4. februara 1963. godine, ali mu je bilo zabranjeno da se profesionalno bavi fudbalom. A koliko je bio popularan među narodom iako je bio u gulagu govori činjenica da je, kada je igrao za tim fabrike za koju je radio posle zatočeništva, dobio ovacije sa tribina. Svaki meč fabrike je bio dupke pun ne bi li opet videli Streljcova na delu. Tek ličnom intervencijom Leonida Brežnjeva, Streljcovu je bilo dozvoljeno da se ponovo bavi fudbalom. Već u prvoj sezoni povratka 1965. godine, sa svojim Torpedom je osvojio titulu prvaka SSSR-a, iako je bilo primetno da je fizički oslabio i da je sporiji nego ranije. Jedinstven primer u svetu fudbala da se posle toliko dugog prekida vrati „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“. Do kraja karijere je odigrao još 17 utakmica u dresu sa grbom sa srpom i čekićem, dokazavši tako da je bio jači od totalitarnog režima. U najtežim trenucima u životu ostao je veran svom Torpedu u čijem je dresu nastupao 222 puta, pritom postigavši 99 golova. Za reprezentaciju SSSR-a je odigrao 38 utakmica, a postigao 25 golova. Po završetku karijere je stalno bio prisutan u Torpedu kao trener mlađih kategorija.
Preminuo je 22. jula 1990. godine od raka grla koji je dobio u gulagu, samo dan nakon njegovog 53. rođendana. Stadion Torpeda je nazvan njemu u čast.
Nijedan ruski fudbaler nije igrao tako ležerno, mirno, inteligentno, spokojno i bez grča kao Streljcov. Bio je poznat kao vrhunski tehničar, igrač driblinga i poteza koji su publiku dizali na noge. Odigravao je loptu petom na 10 i 15 metara. U Rusiji i danas pas petom nazivaju Streljcov pas. Driblao je protivnike kao od šale, postizao golove i delio asistencije. Igrač vica i šmeka. Zbog toga je prozvan Ruski Pele. Rusi i dalje smatraju da je on bio u istoj ravni sa legendarnim Lavom Jašinom, ali da zbog režima nije dobio priliku da to pokaže i na internacionalnoj sceni. Ali jedno je sigurno, pokazao je ljudsku veličinu u svakom svom postupku.
Kurir sport
BONUS VIDEO: