Stara šećerana sa čuvenim KPGT Ljubiše Ristića već tri godine je gradsko pozorište. Jedan od najvećih jugoslovenskih i srpskih reditelja modernog doba ponovo je oko sebe okupio neke nove klince. Ekipa Kurira posetila je pre nekoliko dana Ljubišu Ristića, koji je govorio novim planovima, ali i bogatoj i burnoj istoriji.
- U procesu formiranja je nova ustanova kulture koja će naslediti tradiciju KPGT. Naša pozorišna trupa radi već 40 godina. Gradska ustanova kulture je zapravo začetak jednog budućeg kulturnog centra ovde u Šećerani. Ono što je tada dogovoreno, pre skoro tri godine, jeste da zajednički radimo. Ceo kompleks ima 30 zgrada i više od 10 hektara zemlje. U planu je da tu budu galerije, ali i koncertna dvorana.
Pisalo se da ta ideja možda neće biti realizovana.
- To pitanje se postavilo zbog zaključka Vlade o prostornom širenju Beograda na vodi, što uključuje i kompleks Šećerane. Digla se uzbuna, ali bez razloga. Očekujemo da će Beograd na vodi finansirati i rekonstrukciju Stare šećerane, a da će dobiti neke rubne pogodnosti u našem kompleksu ili oko njega. Rečeno mi je da se čeka sastavljanje nove vlade i da će biti formirana radna grupa koja će učestvovati u nečemu što je inicirano pre 20 godina. Beograd zaslužuje da ima kulturni centar u novom parku Beograda između Ade Ciganlije, hipodroma i Košutnjaka. Šećerana je baš tu u središtu.
Šta trenutno radite?
- Imamo trenutno 90 umetnika - glumaca, igrača, reditelja... Samo u prošloj godini uradili smo sedam novih predstava, a sada već dve i planu je još pet. Završavamo naše cikluse, jedan se zove - kako ga mi interno zovemo, ali boga mi, to ćemo i da ozvaničimo - "Siroti Bertolt Breht i njegova deca". Tu su pisci s nemačkog govornog područja: Peter Handke, Hajner Miler i Breht. Imamo ciklus i "Siroti Anton Pavlovič Čehov i njegova deca". Izveli smo "Belu gardu", "Damu s psetancetom" i "Tri sestre", a u planu je da postavimo "Crvenu konjicu" Isaka Babelja i "Volga utiče u Kaspijsko more" Borisa Pilnjaka.
Niste zaboravili ni domaće autore?
- Naš treći ciklus se zove "Sirota Mira Trailović i njena deca". Dejana Leskovar, Milica Novković, Zorica Jevremović i Vesna Janković su sedamdesetih godina uz podršku Mire i Mihiza u Ateljeu 212 i JDP dobile priliku da publika vidi njihova kapitalna dela. Njihovi komadi "Slike žalosnih doživljaja", "Kamen za pod glavu", "Oj, Srbijo, nigde lada nema" i "Mravinjak" igrani su na Sterijinom pozorju i osvojili su i publiku i kritiku. Bili su tada u samom vrhu. I šta se onda desilo? Prošlo je 40-50 godina i više ni studenti Akademije ne znaju njihova imena, ni pozorište ih ne izvodi, guraju se u stranu... Rešio sam da to ponovo odigramo. Uzeo sam mlade reditelje Vanju Vodeničarović i Ognjena Petkovića. Publika obožava ove komade. Do kraja godine ćemo zatvoriti i taj ciklus.
Vidimo da opet imate i balet...
- Polako ponovo formiramo našu baletsku trupu. Mi smo je imali pre 20 godina, a onda su desile čudne stvari - posle 5. oktobra ta deca, koju smo mi ovde školovali nekoliko godina, pokupila su svoje kostime i pobegla u Bitef dens i druga pozorišta. Preko noći smo ostali bez igrača i koreografa. Radimo sve iznova. U trupi je 15 balerina, a i pojedini glumci plešu. Anisja Gavrilović je postavila na scenu "Triptihon za Euridiku" po poeziji Branka Miljkovića. U plesne predstave spada i naša rejl koreodrama "Veliki pad" Petera Handkea. Dosta radimo i muzičke predstave, kao što su "Ljubavna priča" Puriše Đorđevića i Handkeov "Don Huan". Njih dve su najpopularnije na našem repertoaru.
Nova zvezda KPGT je glumac Đorđe Galić...
- On se izdvojio. Ana Kosovka je velika zvezda u Meksiku i Berlinu. Neke naše velike zvezde su sada na nekom drugom nebu - Rade Šerbedžija, Svetozar Cvetković, Branislav Lečić, Boris Isaković i Miodrag Krivokapić. Mi smo uvek imali istaknute umetnike. Kroz naše pozorište je prošlo više od hiljadu glumaca. Kod nas ljudi dođu sami. Mi nemamo nikakve ucene. Neki su odlazili zbog politike, drugi zbog para i karijere, ali rado ih se sećamo, iako neki preskaču KPGT u svojim biografijama. Danas imamo divne mlade ljude. Nemamo ih, kao nekad, iz Skoplja, Zagreba i Ljubljane. Naša misija je da im damo prostor da se izraze. Međutim, imamo i glumce od 80 godina, kao i sjajnu decu od devet do 11 godina.
Neke predstave igrate već 40 godina?
- Najdugovečnije su nam "Ričard Treći", koji se igra 40 godina, "Psovanje publike", ali i "Buba u uhu". "Buba" je odigrana više od 1.850 puta. Trenutno smo dobili osmog i devetog Ričarda, a "Psovanje" ima već devetu podelu. Nećemo dozvoliti da se ugasi "Buba", igramo je u čast Nikole Simića.
Bonus video: