DR NEVEN CVETIĆANIN: Noćna mora dr Kisindžera
Jedno od osnovnih pravila strategije je da treba izbegavati borbu na više frontova, posvećujući se svakom strateškom zadatku natenane, ne dozvoljavajući da nam neko razvlači snagu i položaje. I najgenijalniji stratezi su propadali onda kada bi bili uhvaćeni između dve vatre, kao onomad Bonaparta kad je krenuo na Rusiju, a nije bio siguran ko mu „čuva“ Evropu. O „stratezima“ manjeg i luđeg formata, poput Hitlera, i da ne pričamo. Vekovima je strateški koncept lukavih Engleza bio da sukobe dve vodeće evropske, kontinentalne, sile i da se onda spasonosno pojave kao arbitri, ulazeći u savez sa slabijim protiv jačeg, kako su između ostalog izazvali i Napoleonov i Hitlerov pad. Sjedinjene Države su nasledile od visprene Britanije tu veliku strategiju, usavršavajući je u detaljima, pazeći da budu bliže svakoj sili nego što su one jedna drugoj međusobno. Kad je Henri Kisindžer potegao u Kinu početkom sedamdesetih godina, imao je jasnu nameru da iskoristi međusobnu surevnjivost u tadašnjem komunističkom bloku između Sovjetskog Saveza i Kine, „otvarajući“ tihog istočnog džina za ubrzani ekonomski razvoj, koji je dugo koristio i samoj Americi, odnosno svetskom kapitalu. SSSR nije naprosto mogao da izađe na kraj za zahuktalom Kinom i poslovično ekonomski jakom Amerikom i krahirao je prvenstveno ekonomski, pa potom i u svakom drugom smislu.
No, izvukle su se tu određene pouke, pa su Kina i Rusija, usled potpune planetarne dominacije Amerike, koja ih je sve predriblala u Hladnom ratu, zaključile da međusobne surevnjivosti treba da svedu na minimum i da izvrše podelu posla u suprotstavljanju američkoj dominaciji. Svako je uzeo „resor“ u kom je najjači, pa je Rusija počela da pokazuje zube američkom svetskom poretku u vojnom, a Kina u ekonomskom smislu, i otud razne Sirije, Ukrajine i Hamasi, i otud trgovinski ratovi oko čipova i tehnologije.
Savez između Rusije i Kine je bio noćna mora dr Kisindžera, koji je svojom fleksibilnom diplomatskom špagom uspevao da bude bliži i s Kremljom i sa Zabranjenim gradom nego što su oni međusobno. Međutim, naredni američki stratezi nisu vodili dovoljno računa da se Kina i Rusija ne približe i, iako je ovaj proces bio suštinski neizbežan, nisu činili dovoljno da ga uspore, već su ga bez preke potrebe ubrzavali. Bilo je tu suviše štapova i premalo šargarepa, i možda se tako može s nama malima, ali sa onima malo većim teško.
Tako da smo danas u situaciji da je Amerika pojedinačno jača i od Rusije i Kine, ali njihov savez joj pravi problem. Tako dolazimo do najpoželjnije strateške udavače sveta, Evrope - koja je strateški najslabija, ali joj je cena porasla jer svima treba kao saveznik ili makar da im nije protivnik. To je razlog što je kineski predsednik nakon pet godina potegao u Evropu (u samo tri zemlje - Francusku, Mađarsku i Srbiju), jer Evropa za rusko-kineski blok može biti drugi front, što zasad svi uspešno izbegavaju.
Evropi se može prigovoriti svašta - i da je strateški prenaivna i premekana i bez značajne vojne sile, ali upravo u tim prigovorima je njena snaga, jer ona je redak dobroćudni vatrogasac u svetu okorelih piromana. Upravo je na to mislio De Gol kada je rekao da će Evropa odrediti sudbinu sveta. Ne tenkovima, već svojom diplomatskom špagom, koju je nekad izvodio dr Kisindžer, a danas je izvodi Makron.