Moderne Olimpijske igre prvi put su izvedene 1896. godine u Grčkoj i to na Vaskrs, što je malo poznat podatak. Još manje se zna, da je u Atini intonirana himna tadašnje Kraljevine Srbije "Bože pravde".
Srpska himna odsvirana je nekoliko puta, ali ne zbog uspeha nekog sportiste već u čast kralja Aleksandra Obrenovića, jedinog stranog vladara koji je Igrama prisustvovao. Da podsetimo, Srbija nije bila među 14 zemalja učesnica OI u Grčkoj.
Naredba grčkog kralja Jorgosa da se srpska himna svira pri svakom ulasku srpskog monarha na Olimpijski stadion ostavila je poseban utisak na Živojina Mišića, budućeg vojvodu, a tada majora, dvorskog ađutanta u kraljevoj pratnji.
Major Mišić nije znao da je to pomalo i utešna počast, jer je osnovni razlog dolaska srpskog kralja izneveren, naime grčka princeza je već bila isprošena. Pre Atine, kralj Aleksandar boravio je tokom tri vaskršnja dana na Svetoj Gori, tada pod turskom upravom, najduže u Hilandaru gde mu je bibliotekar Sava Hilandarac uručio Osnivačku povelju Stefana Nemanje i Miroslavljevo jevanđelje.
Jedan Srbin se tada na OI u Grčkoj ipak popeo na olimpijsko postolje. Bio je to Momčilo Tapavica iz šajkaškog Nadalja, mesta u blizini današnjeg Srbobrana, koji je osvojio bronzanu medalju u tenisu. Kao i Novak Đoković, 112 godina kasnije. Momčilo Tapavica je odličje uzeo pod zastavom Ugarske. Zanimljivo, carevina Austro-Ugarska imala je odvojene olimpijske ekipe, jednu selekciju činili su takmičari iz Austrije, a drugu iz Mađarske.
Bez obzira što je Momčilo Tapavica do medalje stigao kao takmičar Ugarske, MOK ovaj rezultat vodi kao zvaničnu prvu srpsku medalju. Tapavica je zauzeo i četvrto mesto u rvanju i šesto u dizanju tegova, sve sa povredom ramena zbog čega je odustao od atletskih disciplina za koje je bio prijavljen, a to su bile skok udalj, skom motkom, bacanje kugle.
Zrenjaninac Ferenc Kemenji, potpredsednik MOK i generalni sekretar Olimpijskog komiteta Mađarske, istovremeno i predsednik Komisije kandidata za Igre u Atini, veliki prijatelj Tapavice u svojim memoarima ovako je opisao Srbina:
"Ovaj kršni momak, na čijim su prsima pucala dugmad i šavovi gardijske uniforme pod pritiskom nabujalih mišića, bio je veliki drug, ali i veliki strah za drugove u kasarni. Znao je da nosi pod miškom po dva pitomca i sa njima da optrči dva-tri kruga oko poligona za gađanje. Niko mu nije bio ravan u rvanju, a još manje u dizanju tereta i bacanju kamena s ramena. Bavio se raznim granama sporta i bio je umno i fizički iznad svojih vršnjaka, a kao diplomirani arhitekt nadvisio je intelektualno neškolovane u gardi. Zatim, kao najistaknutiji član Saveza za telesno vaspitanje, postao je pojam u očima vojnika. Imao je samo jednu manu - precenio je svoju snagu i to mu se osvetilo na Olimpijskim igrama u Atini. Momčilo je bio upisan u tri discipline: dizanju tegova jednom i sa obe ruke, a zatim u rvanju grčko-rimskim stilom. Sve je želeo da reši na brzinu, pa je jednom rukom želeo da digne teg opterećen za dizanje sa dve ruke. U trenutku izbačaja, pukao mu je mišić u ramenu. Popodne je trebalo da diže teg sa dve ruke. Svi su ga nagovarali da ne izađe na megdan sa teškom povredom. Stao je u stroj dizača i osvojio peto mesto koristeći praktično samo desnu ruku i podigavši 80 kilograma. Dva dana kasnije, stao je na strunjaču s čvrsto zamotanim desnim ramenom i u rvanju se plasirao na četvrto mesto. Da se nije igrao svojom snagom, Tapavica bi sigurno doneo bar dve zlatne medalje Mađarskoj."
Po završetku olimpijskih igara Momčilo Tapavica se više nije aktivno bavio sportom, već samo rekreativno atletiku, gimnastiku i veslanje. Bio je član veslačkog kluba „Danubijus“ iz Novog Sada. Članovi porodice Momčila Tapavice ostavili su trag u sportu Herceg Novog. Sin Mirko bio je golman vaterpolo kluba „Jadran“, a kćerka Jasna je jedna od prvih teniserki u ovom gradu.
Kao uspešan arhitekta, Momčilo Tapavica je između ostalog projektovao i današnju zgradu Matice srpske u Novom Sadu. Na Cetinju izgradio je ambasadu Nemačke i Državnu banku Crne Gore, a u Herceg Novom hotel „Boku" koji je stradao u zemljotresu 1979. godine.
Kurir sport