"Divlja horda", kakvo je to remek-delo! Snimljen sada već davne 1969. godine, to je film koji je odlično ostario i jednako je uzbudljiv za gledanje kao i ranije. Danas ovakav film ne bi mogao biti snimljen. Onomad mu je veliki problem predstavljalo eksplicitno nasilje, a danas bi verovatno bio nazivan rasističkim, dok bi moralna neodređenost glavnih junaka verovatno budila jalove rasprave.
"Divlja horda" je jedan od najvažnijih filmova zlatnog doba Holivuda, a našlo bi se i nas nekoliko koji bismo tvrdili da je ovo najbolji vestern ikada snimljen. Režiser Sem Pekinpo bio je zloglasan po lošem odnosu sa studijima i producentima. Hrabar i beskompromisan u izrazu, sjajno se uklopio u kasne šezdesete i rane sedamdesete, doba tzv. kontrakulture u Sjedinjenim Državama.
U to doba, Vijetnamski rat je bio u punom zamahu, Hladni rat i pretnja nuklearnim takođe, dok su SAD potresali antivladini protesti, a hipi pokret je nakon svega nekoliko godina udario u zid s teškim drogama i ubistvima koja je počinila Porodica Čarlsa Mensona. Usred tih turbulentnih vremena, Pekinpo je publici predstavio "Divlju hordu", vestern koji je potpuno pogazio sve pređašnje klišee, podelu na dobre i loše momke, čiste i uredne pionire i kauboje i - sterilne smrti. "Divlja horda" nema pozitivnog lika u klasičnom smislu.
Dvojica bandita, zbog neopreznosti jednog od njih, nađu se na suprotnim stranama. Dok jedan i dalje predvodi bandu u potrazi za poslednjim poslom posle koga će se povući, drugi je uslovljen da pomogne u hvatanju bivšeg partnera. Kao pomoćnike, dobio je grupu lovaca na ucenjene glave, još veću bagru nego što je njegova bivša banda. Vođa Pajk, njegova desna ruka, i dva brata su najvredniji ulov, ali tu postoji i još nekoliko zanimljivih likova koji operišu na granici između SAD i Meksika.
U Meksiku je rasulo usled građanskog rata, američko vojno prisustvo na granici je snažno, Prvi svetski rat se zahuktava i jednu od meksičkih frakcija podržavaju nemački špijuni. Stari odmetnički Zapad je na izdisaju. Ti slavni odmetnici koje glume legende žanra, Vilijam Holden, Ernest Bordžnin, Robert Rajan i Voren Outs, sve su stariji i teže podnose život u večitom bekstvu, iščuđavaju se novotarijama poput automobila i shvataju da zapravo na svetu za njih više nema mesta.
"Divlja horda" je i za današnje pojmove nasilan film i Pekinpo se na sve načine trudio da on opstane u obliku kako ga je zamislio. Verzija koja je danas uglavnom u opticaju je ta njegova, integralna. U vreme premijere publiku je šokiralo to koliko je režiser insistirao na prizorima posledica pucnjava, nezaobilaznih "najameričkijem" od svih američkih žanrova. Krv koja u usporenim kadrovima pršti okolo nije imala za cilj sirovi šok, bilo je u tome svojevrsne poetike, nešto poput plesa smrti koji je kod gledalaca izazivao osećaj potištenosti i tuge.
Likovi su takvi da je s njima teško poistovetiti se u potpunosti, ali ih je moguće gledati kao, recimo, vojnike, prljave od skrivanja po rovovima, neotesane i ogrubele od surovog života, ali ipak ljude sposobne da se smeju, nalale i zabave. Njihovo vreme jeste prošlo i, mada to nikad ne bi izgovorili, možda im se čak javlja sumnja da su protraćili čitav život. Međutim, njima se pruži mogućnost iskupljenja i, iako je scenario ostavio mogućnost npr. pomoći lokalcima poput "Sedmorice veličanstvenih", ovi to ne urade. Kad im na kraju pukne film, oni čine nešto zaista ljudski, odluče da stanu za svog kompanjona koga inače niko ne voli previše.
Završni obračun neće se završiti likvidacijom meksičkog generala, lokalnog kabadahije. On strada odmah i u jednom trenutku se čak učini da će se stvar time rešiti jer njegova vojska kao da nema želje da širi sukob. Ali Pajk odmah potom, suštinski iz čista mira, smatrajući da čini nešto značajno, likvidira i nemačkog špijuna i onda nastane opšti pokolj. Kažu da je bolje izgoreti nego zgasnuti. Upravo tako odlaze i junaci starog kova.
Bonus video: