FAMOZNO SVETISLAV BASARA: SREDIŠTE GEOPOLITIKE
Osvanu subota, dan za kulturu, koji ćemo posvetiti juče načetoj temi, kulturi palanke, tako da ćemo ove sedmice, zahvaljujući (meni) neobjašnjivom odsustvu političkih buka, besova i prepičkavanja - u koje je nešto živosti uneo samo Aleksandar IV „Gangula“ Šapić razbijanjem telefona nekog aktiviste - imati čak tri dana za kulturu. Prva dva su bila posvećena kulturi građanskog rata. (Zlu ne trebalo.)
Opštepoznato je, mada se neprestano zaboravlja, da zloduh palanke nema veze s veličinom naselja i udaljenošću od tzv. metropola i kulturnih centara. Palanka, to je skučeno stanje duha obuzetog večnim strahom od sopstvene senke - ne zaboravimo ni promaju - i neprijateljskog spoljašnjeg sveta, komplikovano lenjošću duha i tela, sklonošću hođenju utabanim putevima kojim se lakše ide (u propast) i - najpogubnije - čvrstom verom da je naš skučeni svet najbolji od svih mogućih svetova, kome ostatak sveta iz čiste zavisti radi o glavi.
Po mojoj slobodnoj proceni, najmanje 95 procenata svetske populacije (uključujući moju neznatnost) tavori u kaljuzi palanačkog duha - nije palanaštvo ekskluzivno srpski fenomen - nezgoda je (i to velika) što, za razliku od uređenijih delova sveta - koji iz meni nepoznatih, iako pragmatičnih razloga dopušta da glavnu reč vodi onih 5% kreativnih i sposobnih ljudi snažnih individualnosti - srpski palančani tradicionalno uspevaju da tih 5% onemoguće, ubiju ili proteraju iz zemlje, pa da ih - kad više nisu opasni po palanku i Cincarsko-kalbursku čaršiju - resahrani u Aleji zaslužnih građana ili im priredi milionski sprovod, kao Đinđiću.
Ako mene pitate, najbolju definiciju srpske palanke dao je, inače Srbima prilično sklon, Henri Kisindžer, koji je u jednom razgovoru rekao princezi Jelisaveti, citiram po sećanju: „Vi Srbi mene podsećate na dečaka koji se stalno namešta da ga šutiraju u guzicu, da bi posle jadikovao nad zlehudom sudbinom“.
Napred pomenuti strahovi od senke, promaje, spoljašnjeg svete udruženi s lenjošću tela i duha, murdarlukom i sklonosti prečicama, uopšte ne znače da palanka ne želi da postane „velika nacija“ i „veliki svet“ - ili bar da se lažno predstavi da to jeste - i da ne gaji svetskoistorijske ambicije.
Kako to izgleda u praksi, ilustrovaćemo recentnom izjavom Visokog Unuka Marka Đurića, koji je nedavno avanzovao u spoljnog ministra. „Poseta predsednika NR Kine je bila od istorijskog značaja, stavila je Srbiju na mapu najvažnijih geopolitičkih zbivanja i podigla nam profil.“
Visoki Unuk je, kao krle22, polovično u pravu. Jeste Sijeva poseta „stavila Srbiju na mapu najvažnijih geopolitičkih zbivanja“, ali uzimajući u obzir usložnjena geopolitička zbivanja, veliko je pitanje da li je za srpsku istoriju i život korisno biti stavljen u središte tih zbivanja. Da li nam je tu mesto? Da nije maleno rukah i snagah? To ćemo saznati ako dobijemo nogom u guzicu. Što je do nas, to smo učinili. Naguzili smo se.