U strateškim stvarima, kao i u običnom životu, skromnost i strpljivost su one konstante na koje, ako se čovek osloni, ne može da pogreši. U svetu divljih varijabli u kojem živimo sasvim je malo konstanti na koje čovek može da se osloni, ali one ipak postoje, jer su zapravo postojale oduvek, još od knjiga starih mudraca. Jedan od prvih vojnostrateških mudraca čovečanstva, drevni kineski general Sung Cu, zapravo je mislio da je ključ sve strategije upravo u skromnosti i strpljivosti, ističući da je svako preterano pokazivanje snage i žurenje preko realnog toka stvari opaka strateška greška. Nije čudo što je Sung Cu bio upravo Kinez, jer će kinezi od tzv. strateške strpljivosti napraviti čitavu jednu trajnu filozofiju rata i mira, kako u stara vremena, tako i danas.
Posetu kineskog predsednika prošle nedelje Evropi i između ostalog i Srbiji treba da posmatramo upravo u tom kontekstu strateške strpljivosti, iako je u ponašanju Kine danas ipak manje skromnosti nego što je to bilo u vreme Deng Sjaopinga, velikog oca osnivača kineskog ekonomskog čuda u prethodnim decenijama. Ali strpljivost je ista, i Kina danas, kao i ranije, nevoljko stavlja sebe u ulogu svetskog lidera, pazeći da ne pokazuje preteranu snagu i ne pravi nepotrebnu pompu oko bilo čega, iako profesionalci svih strana sveta dobro znaju gde je ona danas u strateškim stvarima.
Prava je šteta što prilikom posete kineskog predsednika Srbiji nismo mogli da iskopiramo malo tu kinesku osobinu, praveći preveliku pompu, stavljajući sebe po ko zna koji put u centar regiona, Evrope, sveta i svemira. Činjenica je da je poseta kineskog predsednika Srbiji važna, jer je odnos naših snaga nesrazmeran i činjenica je da smo pre i posle te posete pazili da ne zavšimo u strateškom ofsajdu, znajući dokle u saradnji sa Kinom možemo da idemo s obzirom na naše realno EU i NATO okruženje. Istina, i francuski predsednik Makron, koji se sastao s kineskim predsednikom neposredno pre našeg, i nemački kancelar Šolc, koji je posetio Kinu pre mesec dana, dali su nam „alibi“ da i mi možemo da potrčimo u zagrljaj kineskom zmaju prilikom njegove evropske turneje, jer bi bilo i nemoguće da on dođe u Evropu, šta god mi mislili o sebi, a da se susretne samo s predsednicima Srbije i Mađarske. Pravi cilj posete kineskog zmaja Evropi je bila tzv. stara, a ne „nova“ Evropa, odnosno dve njene najmoćnije članice Francuska i Nemačka, o čemu znakovito svedoči činjenica da su Makron i Šolc pre sastanka ovog prvog sa kineskim zmajem u Jelisejskoj palati diskretno seli malčice daleko od medija da utvrde zajedničku evropsku platformu za razgovore.
No, Srbi nisu Kinezi pa da budu skromni i strpljivi i možda se i baš zato uvažavaju jer različitosti se privlače, pa je prilikom posete kineskog predsednika Srbiji s naše strane bilo nepotrebnog preterivanja u iskazivanju časti, razdraganosti i pajtanja, te je sreća što je to bilo više na retoričkom, nego na realnom nivou, jer neke crvene „evropske“ linije ipak nismo prešli. O čemu znakovito opet svedoči poseta Olene Zelenske, supruge ukrajinskog predsednika, Beogradu, kao malo svedočanstvo da smo ipak svesni svoje skromne uloge povremenog mesindžera među silama i da je vršimo pažljivo.