U trenutku kada obeležava 25 godina karijere pred kamerama, glumac Andrija Milošević se priseća kako je počeo njegov put. Vreme od momenta kad je poželeo da studira akademiju do sticanja epiteta jednog od naših najboljih komičara ispunili su brojni filmovi, serije i predstave. Dokazao je da i kao TV voditelj okuplja publiku, a kad se kamere pogase, uživa da piše prozu i poeziju za decu, da bude suprug i tata... O svom vrednom jubileju govori usred novih poslovnih izazova.
Po čemu ćete pamtiti proleće 2024?
- Definitivno po pokretanju platforme andrijamilosevic.net i šou-programu "Dobro veče sa Andrijom", koji sam dugo i temeljno pripremao s Majom Đulić na Una televiziji. Naravno, porodični život i dete su ono što mi uvek i s pravom obeleži svaki period godine, jer na život gledam tako da su mi to prioriteti.
Prošlo je 25 godina otkako ste prvi put stali pred kamere u filmu "U ime oca i sina" čuvenog Božidara Nikolića. Da li vam je sa ove distance smešnije što ste ga slagali da znate da vozite kamion da biste dobili ulogu?
- Osećam veliki ponos i čast što sam sticajem okolnosti igrao u tom filmu, s takvim veličinama i majstorom kakav je Bota Nikolić bio. Ponekad je teško poverovati odakle krene i dokle čovek dođe kad ide tim nekim svojim putem. Tu sam prvi put igrao s Batom Stojkovićem, prvi put video Petra Božovića... To je zaista bilo nesvakidašnje iskustvo, posebno tada, u ratno vreme, usred katastrofalnih prilika, jednog beznađa. Ali opet, kad je čovek mlad, sve lakše prebrodi. Sećam se jedne emisije snimane u Moskvi. Pitali su jednog starca kad mu je bilo najlepše u životu, a on je rekao: "Pedeset i neke..." Na novo pitanje zašto tada kad su to bile godine pod Staljinom, odgovorio je: "Ali ja tada sam bio mlad." I zaista, kad si mlad, svako vreme ti je lepo, a meni je bilo još lepše jer sam studirao i igrao u takvom jednom filmu istovremeno.
Jeste li tada ovako videli svoju karijeru?
- Ma nisam video ništa. Samo sam radio i stvari su se slagale. Išao sam svojim putem i za svojim snovima, za svojim životom, ne obazirući se mnogo na neke sitne prepreke i neke zle ljude. Gazio sam napred, a u međuvremenu sam porastao, sazreo i radio na sebi. I još radim, dosta čitam, tražim odgovore pametnijih ljudi, ne pravim se pametan, nego pokušavam da zabavim publiku da zajedno lakše prebrodimo ovo vreme kad mi je već bog dao mogućnost da mogu da priđem ljudima i učinim ih srećnim.
Volite li inače jubileje ili vas asociraju na protok vremena?
- Obožavam ih, kao i praznike i proslave, i stižem na svaku na koju me pozovu. Život je jedinstven i kratak da se čovek ne bi radovao. Razlog i nije toliko bitan. I kad nemam povod za radovanje, izmislim ga.
Umetnici praznuju i kad drugi rade, ali i rade dok se svi odmaraju. Ima li vaš posao mane?
- Imam utisak da sam ustao jednom 1994. godine i da više nisam zaspao. Ovaj posao nema radno vreme, zahteva veliku disciplinu i pre svega ogromnu ljubav, jer drugačije ne može da se radi. Ne može ništa da se radi bez ljubavi, a posebno ne umetnost. Nisam razmišljao ni o kakvim drugim benefitima, osim da imam prostor i slobodu da radim ono što volim.
Da li vam je kao glumcu, koji može da radi dok ga zdravlje služi, lakše u životu?
- Svaki čovek koji zdravlja ima i ostane vitalan radi ceo život. Moja baka i danas radi u bašti i obavlja razne poslove. Kaže mi: "Ako stanem, sve će stati." U ljudskoj prirodi je potreba za radom, lenjost je pitanje ludosti i kaprica. Ja sam radoholik, ne samo što radim nego i volim da radim.
Nekad su glumci mogli da se vide samo u pozorištu. Da li su tehnološki napredak i 21. vek ubili iluziju o slavnima?
- Inovacije su tu i treba im se prilagoditi. Novih stvari se ne treba bojati. Treba tražiti mogućnosti i alate kako najbolje da dopreš do korisnika društvenih mreža. Danas su svi javne ličnosti. Svaki čovek koji ima Instagram ili Tiktok je javna ličnost. On se prikazuje, reklamira, govori o stvarima koje ga bole ili ga čine srećnim. I to sve ima neku publiku. Koristim društvene mreže da priđem publici i kažem joj nešto što mislim da bi trebalo da čuje.
U raznim nedaćama ljudi su spas nalazili u umetnosti. Pokreće li vas to što se bavite pozivom koji ljudima donosi samo dobro?
- Ne postoji nijedan aspekt važniji od kulture. Veliki je problem što na televizijama danas nema kulturnog programa. Ne znam kako bih opisao svoje razočarenje i šok kad sam čuo da je REM ukinuo obavezu televizijama da moraju da ga proizvode. Ovaj svet se izvrnuo naopačke. Obrni-okreni, bez umetnosti nema lepog života. U njoj se krije istina i zato danas nije poželjna. Utoliko je važnije da je na neki način održimo, jer ne samo da je spas u umetnosti sada nego je to vazda bilo. Kada odete u crkvu koja je stara hiljadu godina, oduševićete se njenom lepotom. Kultura i umetnost su temelji bivstvovanja čoveka.
Da li su vam pozitivno razmišljanje i okretanje svega na šalu životni stav?
- Šala je moja priroda. Imam dar da amortizujem gomilu stvari za koje se govori da su problemi. Nije sve što ljudi kažu to što oni kažu, niti je sve što je davno izmišljeno stvarno dobro, treba ga menjati. Ovo čovečanstvo se zabašurilo trivijalnostima toliko da prave probleme vidiš samo kad je kasno. Kako se do toga došlo, ne znam, ali meni je šala moja lična borba u odnosu na svet koji više nije svet.
Ko najviše može da vas nasmeje?
- Sin Relja, on je nestvaran mali komičar i to šta on može da mi kaže i uradi je neverovatno.
Inspiriše li vas njegovo odgajanje da i dalje pišete za decu?
- Naravno. Vrlo rano je počeo da govori, pa već sad recituje, pita, nadopunjuje, improvizuje... Završio sam jednu knjigu koja će izaći u septembru, ali i niz pesama, od kojih sam "Ja sam tata bubašvaba" pevao sam na Beogradskom proleću, a počeo sam da pišem i novu "Miš biribiš".
Je li snimanje "Slatkih muka" sa suprugom Aleksandrom bilo generalna proba za brak?
- Nas dvoje smo tu seriju radili kao dva profesionalca. To je bilo fenomenalno iskustvo jer nemamo mnogo prilika da igramo s partnerom. Iako je bilo i naporno, serija je ispala famozno. To je pored "Andrije i Anđelke" i "Maminih sinova" najrepriziranija serija, što pokazuje koliko je dobra, i nadam se da ću raditi nešto slično.
Da li su egzotične destinacije u vašem prvom voditeljskom angažmanu bile presudne da ga prihvatite?
- "Survajvor" je bila nepoznanica za celu našu ekipu na Foks televiziji. I pionirski poduhvat u ono vreme. Nisam znao ni gde idem, ni šta će da se desi. Nešto me je vuklo ka tome, a kada sam stigao na ta daleka ostrva, shvatio sam koliko su predivna. Otkrio sam jedan novi svet i prvi put poželeo da putujem, za šta sam pre toga bio lenj. Stekao sam fantastične prijatelje, koji su mi i danas kao drugari iz vojske. Možda je to projekat koji me je naterao da zavolim televiziju.
Plašite li se da će nekada Andrija voditelj ugroziti Andriju glumca?
- Neće. To je sve Andrija, i voditelj, i glumac, i čovek, i komičar, i roditelj. Svi mi u životu imamo mnogo više obaveza i činova nego što zamišljamo.
Da li vam je lakše da kao glumac dovedete goste u svoj šou?
- Svi moji ljudi iz posla hoće da dođu, mnogi su već i bili, i zadovoljan sam. Veoma sam se trudio sa celom ekipom napravim zabavnu emisiju sa mnogo emocija i finim ljudskim pristupom, koji kao da je na televiziji zaboravljen. Kao što nema ni filmskih žanrova, tako danas nema ni drugih okvira. Možete da budete sve, čovek - ako želi i hoće da radi, ima ideju i viziju - ne treba da se bavi preprekama i pravilima.
Čini se da je kod vas uvek sve lako. Jeste li pronašli formulu za srećan život?
- Niko je nije pronašao. Suštinski, srećan život i ne postoji u deklarativnom smislu. Postoji samo sreća za koju se izboriš. Ako pustite život da ide stihijski, računajte na ozbiljne probleme i pitanje je da li ćete moći da ih rešite. Međutim, ako držite stvari u svojim rukama, ako se ne vadite na druge i izmišljate kako vam je kriv ovaj ili onaj, biće bolje. Kažu da je poslednja preostala revolucija na svetu revolucija protiv samog sebe. Vudi Alen kaže da je možda sreća u tome da vam nije dosadno. Pokušajte da učinite život uzbudljivim i onda ćete imati više sreće.
Bonus video: