Atentat na Roberta Fica i - općenito - atmosfera koja je nastala povodom toga, dali su mi ideju da našu današnju subotu, dan za kulturu, posvetim kulturi političkih ubistava, koja kod nas ima bogatu i dugu tradiciju i neiscrpno je vrelo inspiracije za moja fikcionalna i fakcionalna pisanija.
Pa da krenemo na posao. Kad kažemo „političko ubistvo“, samo smo polovično u pravu, kao, božemeprosti, krle22. U mojoj optici to je uvek najobičnije ubistvo s predumišljajem; političke posledice koje atentati proizvedu samo su kolateralna korist. Atentatoru je glavno da ubije. U toj stvari će mi K. G. Jung - čovek koji je najdublje pronikao u mrakove ljudske individualne i kolektivne psihe i ustvrdio da je svaki čovek ubica - dati za pravo.
Na mojoj čemernoj, internoj rang-listi nepočinitelja, političke ubice su na ubedljivom poslednjem mestu po svim parametrima jadnosti i bednosti, daleko ispod ubica iz strasti, koristoljublja, pa čak i ratnih zločinaca. To je tome (interno) tako zato što osnovano podozrevam da političke ubice žele - i po pravilu uspeju u tome - da jednim ubistvom ubiju dve muve: i da ubiju, zadovolje ubilački instinkt, i da ne ispadnu zločinci nego idealisti, borci za slobodu, nacionalnu stvar itd.
Slobodarski narodi, poput, recimo, našeg, uvek nasedaju na atentatorsku dubaru, a njihovi nacionalni stvaraoci od političkih ubica očas posla naprave kult.
Ima tu jedna zanimljiva stvar. Političke ubice su ubice bez krčmara, često i samoubice, jer, bar koliko mi je poznato - ako grešim, neka me neki atentatorski simpatizer ispravi - tokom duge i bogate istorije političkih atentata, nijedan politički ubica nije izvukao živu glavu ili bar - u novija vremena - doživotnu robiju, za razliku od kolega po ubijanju, ubica iz strasti, koristoljublja i zabave, koji često izmaknu ruci pravde.
Grubo posmatrano, postoje dve vrste političkih ubica: tzv. slobodni ubilački strelci koji krunisane i nekrunisane glave ubijaju iz ličnih motiva ili da bi se proslavili, pa šta košta da košta - među takve (najverovatnije) spada onaj pucač na Fica - a postoje i političke ubice koje na ubistvo huškaju - i iza kojih stoje - politički pozadinci.
I takvi su - osim u revolucionarnim previranjima - ubice bez krčmara iako ubijaju u zabludi da ubijaju s krčmarem, što će reći da se zdravo nadaju da će nakon atentata krčmari od njih napraviti kultne ličnosti, „borce za nacionalnu stvar“ itd.
Ponekad - i ponegde - tako i bude. Tako bi, recimo, bilo u Srbiji marta 2003. da je bilo kako se političkoj pozadinskoj babi snilo, a nije tako bilo samo zahvaljujući našim (Ćosićevim) komparativnim prednostima: drljavosti, neorganizovanosti i tupoumnosti huškača i političkih pozadinaca.
Koji su, kako to obično biva, izvukli guzice. Takođe zahvaljujući drljavosti, beslovesnosti i tupoumnosti srpskog društva. Neposredni pucači i organizatori su, doduše, dopali robije, ali politički cilj pozadinaca - povratak na fabrička podešavanja - ostvaren je u potpunosti. Jedini im je problem što je kajmak pokupio drugi. Nek mu je alal.