RAZORNI PROGRES NA OBALAMA: Trebalo je izabrati između slavne prošlosti i dobrobiti naroda, između hramova i žitarica
Nil je najduža reka na svetu. Amazon je bogatiji vodom, ali je Nil sa svoja 6.853 kilometra - duži. Mnogima je prva asocijacija na ovu reku - Egipat, ali ona teče kroz jedanaest zemalja, dok je u Egiptu manje od četvrtine njenog rečnog toka. I svuda kud prolazi, Nil rađa bogate plodove života, istorije i mitologije.
Golema zemlja svila se uz reku. Devedeset odsto mog putovanja Sudanom odvijalo se Nilom, uzduž i popreko. Naročito - popreko. Glavni put i veća naselja su na istočnoj obali reke, ali su istorijske znamenitosti mahom na zapadnoj. Mostova uglavnom nema, te sam svaki dan malenim čamcima prelazio široki zeleni vodeni svetlucavi plašt kako bih obišao arheološke ostatke u pustinji, a onda se vraćao da noćim na drugoj obali. Ponekad sam reku prelazio nekoliko puta u toku jednog dana. Ribarski čamci su majušni i plitki, pa mi se činilo da plivamo u Nilu, u ravni s krokodilskim očima koje primećujemo u daljini.
Teći nadole
Skoro dve trećine basena Nila nalazi se u Sudanu (63 odsto), dok se tri četvrtine teritorije Sudana nalazi u okviru ovog basena (75 odsto). Nil je primarni izvor vode, zapravo celokupnog života. Sudanci su za njega vezani pupčanom vrpcom. Kraj Nila, na Nilu i od Nila žive.
Stari Egipćani su čak napravili poseban kalendar, korišćen i u Sudanu, čija je okosnica bila izlivanje Nila. Imao je tri godišnja doba: plavljenje (septembar - januar), zimu (januar - maj) i leto (maj - septembar), a meseci su nosili imena: prvi, drugi, treći, četvrti mesec plavljenja, prvi, drugi, treći, četvrti mesec rasta reke, prvi, drugi, treći, četvrti mesec niskog vodostaja. Za razliku od današnjice, u mnogim milenijumima nikome nije padalo na pamet da reguliše poplave: kada su bile dovoljne, one su bile nagrada bogova, a nedovoljne ili prevelike - njihova srdžba. Tek su Rimljani prvi put visokim bedemima sprečili izlivanje Tibra...
Minijaturni vodopadi
Dugi tok Nila presecaju niski stenoviti pragovi preko kojih voda nastavlja svoj put. Ti minijaturni vodopadi hiljadama su godina glavne granične odrednice. Nose grčko ime - katarakte, koje je na tom jeziku uvek u množini, a sama reč znači „teći nadole“. Bilo ih je šest, ali su dve potopljene izgradnjom brana. Četiri se nalaze u Sudanu. Upravo je prva katarakta, koja je sad na dnu Naserovog jezera, bila glavna granična tačka Egipta i Nubije, a njena neprohodnost ograničavala je kretanje vojske i trgovine. Još su egipatski faraoni gledali kako da je modifikuju tako da manje ometa plovidbu. I danas su one, makar i potopljene, ostale glavne geografske odrednice, pa će Sudanci često reći: to ti je kod te i te katarakte, između njih, severno od treće katarakte i slično.
Izgradnja Naserove brane stvorila je jezero koje je potopilo veliki broj istorijskih lokaliteta. Tada je Unesko pokrenuo najveći projekat spasavanja spomenika kulture u svetu nazvan „Međunarodna kampanja za spasavanje spomenika Nubije“. Trebalo je izabrati između slavne prošlosti i dobrobiti naroda, između hramova i žitarica, kako je to slikovito opisao direktor Uneska Vitorino Veroneze. Čak dvadeset dva spomenika, uglavnom celi hramovi, premešteni su na sigurne lokacije između 1960. i 1980. godine.
Pomagala i Jugoslavija
Učestvovalo je pedeset zemalja, uključujući tadašnju Jugoslaviju, koja je bila na devetom mestu po uplaćenim donacijama. Jugoslavija je poslala i svoje eksperte, koji su, između ostalog, učestvovali u spasavanju starohrišćanskih fresaka u Egiptu i Sudanu.
Upravo je ova akcija umnogome doprinela da se donese jedna od najvažnijih konvencija Ujedinjenih nacija u vezi sa zaštitom kulturnog nasleđa 1972. godine.
Značajni lokaliteti su iz severnog Sudana, kojim sam putovao, premešteni na druga, čak veoma udaljena mesta. Zaprepastilo me je saznanje da se hram star nekoliko hiljada godina „prošetao“ sve do Berlina!
Kod arheološkog nalazišta Meroe (Sudanci bi rekli: kod četvrte katarakte) prošao sam kraj ogromne brane i najveće hidrocentrale u Africi, i to u trenutku izgradnje. Sama brana je duga devet kilometara, a visoka ogromnih šezdeset sedam metara. Policajci su me upozorili da me snimanje ili osmatranje može odvesti na dugoročno upoznavanje Sudana iz zatvorske ćelije, tako da sam jedva čekao da taj deo puta ostane iza mene, gvireći krajičkom oka u zabranjenom pravcu, jer znatiželja je uvek veća kada se nešto brani. Saputnici u mom autobusu su napadali vlast i žalili se da su im zbog brane uništeni životi. Više desetina porodica je preseljeno, a nije im pružena adekvatna kompenzacija.
Izgradnja brane Meroe takođe je donela uništenje dragocenih lokaliteta. Nažalost, svet nije bio spreman da pomogne Sudancima na isti način kao Egipćanima, tako da se do mnogih značajnih lokaliteta sad može doći jedino ronjenjem.
Struja i žitarice
Hramovi ili struja? Sudan se odlučio za struju, baš kao što se Egipat odlučio za žitarice. Sijalice koje uključujem u malenim naseljima duž Nila napajaju se odavde. Često razmišljam kako bih prelomio da se ja pitam. Da li je poboljšanje standarda vredno uništenja temelja civilizacije? Zar nema drugog izlaza? Da li bih i ja isto tako potopio prošlost i kako bih kasnije s tim živeo? Hvala dragom bogu što nikada neću morati o nečem tako krupnom da odlučujem.
Da li će hidrocentrale doneti dugotrajnu dobit ili će pak za stotinu godina biti prevaziđene, a hiljadugodišnje nasleđe zbog tog kratkog vremena relativnog blagostanja uništeno?
Nikada nećemo saznati šta smo sve pod vodom izgubili kada se gradio Đerdap, kakvim bogatstvom smo našu struju platili. Nažalost, iznova se postavlja isto pitanje i donose iste odluke. Kultura ili progres? Priroda ili progres? Današnje bogatstvo ili prošlost, današnje bogatstvo ili budućnost? Kakvo je to vreme koje stalno nameće takva pitanja? Zašto se ne uzimaju u obzir bivši i budući ljudi, a ne samo sadašnji? Zašto Stari Egipćani, drevni Nubijci, Vinčanci, stanovnici Lepenskog vira ili naši čukununuci nemaju pravo glasa? Ili je doneti odluku lako upravo zbog toga?
Vidi se iz svemira
Kada pomenemo Nil, obično mislimo da je to jedna reka. A to su dve: Plavi i Beli Nil, spojeni u Kartumu, odakle ogromna vodena masa putuje ka severu. Usred pustinje kao da se predomislila, naglo okreće svoj tok ka jugu i posle nekoliko stotina kilometara ponovo zaokreće nastavljajući na sever ka Egiptu. Tako stvara neobičnu kuku, jasno vidljivu čak iz svemira.
Bilo je naročito teško doći do podataka o istorijskim lokalitetima na okuci Nila. Nanizana sela u pesku izgubljena su u vremenu i prostoru. Glavni put je naglo skretanje Nila presekao, potpuno ga zaobišavši. Tu su naselja i ljudi utonuli u mek pesak postojanja, nikome na vidiku.
Na vrhu te kuke nalazi se, za pustinjske uslove, neobično veliki grad, od skoro sedamdeset hiljada stanovnika Abu Hamad. U njemu se nisam duže zadržavao, ali sam obišao grob slavnog šeika po kom nosi ime. Trgovački karavani vekovima su se tu zaustavljali da se pomole i da ostave nešto dobara kraj groba kao dar bogu. Tako sam i ja, poučen od meštana, ostavio tri različita pakovanja urmi.
- To je dobro delo koje tražimo da svi putnici učine. Ti darovi se kasnije dele siromašnima - rekoše.
Humanost je obaveza
Jedan od pet stubova islama je obaveza svakog vernika da deo svojih prihoda odvaja za humanitarne svrhe. Zato se brizi o unesrećenima posvećuje više pažnje nego u mnogim delovima sveta. Kada sam posetio Sudan (ko zna kako je sad u toku rata i sveopšte gladi), više je prosjaka bilo u Srbiji nego kod njih.
Međutim, iznenadilo me je mnoštvo ogromnih novih džamija u skromnim naseljima. Kao i kod drugih religija, čini se da je veliko bogatstvo uloženo u blistavost svetinja, čak iako su škole, bolnice, ljudi - u krajnjoj oskudici.
Da li pisati i o manjim mestima duž Nila kao što je Abu Hamad? O sitnicama koje su mi zapale za oko, koje sam pribeležio u svom notesu ili ovekovečio foto-aparatom? O magarcima i toljagama kao sa uljanih slika? O dobrim jednostavnim ljudima koji su me gostili, o njihovim skromnim naseljima. Odlučio sam da će mi kriterijum biti: sve što je važno njima, važno je i meni; sve što je meni bilo važno u trenutku putovanja, ući će i u moje putopise.
Viktor Lazić