SVEDOK VREMENA ZLA! ŽIVOTNA PRIČA IVANA IVANJIJA: Preživeo je logore Aušvic i Buhenvald, a umro u Hitlerovom omiljenom hotelu
Književnik i prevodilac Ivan Ivanji preminuo je 9. maja u 96. godini. Umro je u Vajmaru, desetak kilometara od svog nekadašnjeg logora, u Hitlerovom omiljenom hotelu, i to na Dan pobede nad fašizmom.
Bio je i nastavnik, novinar, dramaturg, pomoćnik upravnika dva pozorišta, diplomata.. Njegov bogat stvaralački opus krasi 26 romana, među kojima se izdvajaju romaneskna trilogija o rimskim carevima rođenim na južnoslovenskim prostorima: Dioklecijanu, Konstantinu i Julijanu, romani "Čoveka nisu ubili", "Na kraju ostaje reč", "Preskakanje senke", kao i zbirke pripovedaka "Druga strana večnosti" i "Poruka u boci".
Veliki trag ostavio je kao prevodilac, prevodeći dela Kiša i Albaharija na nemački. Bio je umetnički direktor Savremenog pozorišta u Beogradu, zamenik upravnika Narodnog pozorišta, ali i Titov prevodilac na nemački jezik. Radio je kao ataše za kulturu i štampu u jugoslovenskoj ambasadi u Bonu od 1974. do 1978. godine. Do raspada SFRJ bio je generalni sekretar Saveza književnika Jugoslavije.
Rođen je u Zrenjaninu u jevrejskoj lekarskoj porodici. Roditelje su mu ubili u Beogradu ubrzo posle nemačke okupacije 1941. godine. Majku u kamionu-gasnoj komori, a oca u logoru Topovske šume. On je preživeo nacističke koncentracione logore Aušvic i Buhenvald. Kasnije je dokumentovao užase rata u svojim delima.
Neumoran do poslednjeg časa, nedavno je održao književno veče u vajmarskom pozorištu posvećeno bauhausu pod nacionalsocijalizmom i čitao je iz svog romana "Slova od kovanog gvožđa". Njegov izdavač "Laguna" uskoro će objaviti i novu knjigu.
- U poslednjoj knjizi "Bilo jednom u Jugoslaviji", koju smo upravo završili i kojoj se gospodin Ivanji mnogo radovao, autor govori o periodu neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata sve do sedamdesetih godina prošlog veka. U ovoj ispovesti on piše o svojoj mladosti, književnim počecima, učešću na radnim akcijama i poznanstvima s nekim od najznačajnijih ljudi iz književnog i kulturnog života tog perioda. Iako će objavljivanje nove knjige početkom jula biti obeleženo tužnom činjenicom da Ivan Ivanji više nije s nama, ono se može tumačiti i kao metafora autorovog stvaralačkog principa, koji je podrazumevao kontinuirani, svakodnevni rad i neumornu radoznalosti da se razume i opiše svet oko sebe - navodi njegova urednica dr Jasmina Radojičić iz "Lagune".
Novi specijal ekipa Kurira posvećuje velikom književniku i prevodiocu uz zahvalnost njegovoj porodici i redakciji nedeljnika Vreme na ustupljenom materijalu. Niko drugi nije bolje opisao svoj život nego sam autor.
MOJE NOVE GODINE Doček 1941. godine: "Alaj volem što smo neutralni"
Prvi doček Nove godine koga se sećam. Nekoliko nedelja pred dvanaesti rođendan nisam mogao da naslutim da će to biti ne samo prvo nego i poslednje novogodišnje sećanje na oca i majku. Ali zašto moj otac nije znao ili makar naslutio da bi to mogla da bude poslednja novogodišnja noć koju provodimo zajedno? Ili jeste, pa je to veče organizovao na tako neobičan način?
Pamćenje je kvarljiva roba. Pre te zime 1940/41. godine ne pamtim dočeke novih godina. Sećam se da nam je s darovima u stan dolazio Sveti Nikola, u kome sam rano prepoznao prodavca iz radnje s kafom i čokoladom "Julijus Majnl" u Velikom Bečkereku. U našoj dnevnoj sobi 24. decembra se ukrašavala jelka, a 6. i 7. januara sam kod komšije prote slavio Božić po pravoslavnim običajima. Sve porodice koje sam poznavao slavile su, ili su se uzajamno posećivale za sve praznike, kod Srba i za slave, znači, naravno, oba Božića, obe Nove godine. Da je idila bila lažna, shvatiću ubrzo posle dočeka te 1941.
Otac je odlučio da prvi deo večeri provede sam sa sestrom i sa mnom. Bio sam oduševljen. Ne znam gde su za to vreme otišli mama i guvernanta. Guvernanta je bila tretirana kao član porodice, a posle, kada su njih, njene poslodavce, uhapsili, bila je ljubavnica jednog gestapovca. Kako li se osećala ta mlada žena, koja je za sebe tvrdila da je austrijskog, plemićkog porekla, kao "personal" jevrejskih, provincijskih lekara? Tata je imao četrdeset i dve godine. I kod kuće je uvek bio kompletno obučen, sa cipelama, u odelu s prslukom, kravatom ili šarenom leptir-mašnom, ne sećam se da sam ga ikada video s papučama na nogama.
** Pred ponoć 31. decembra 1941. godine strina je pravila krofne. Stari običaj. U jednoj je, reče, upečen dukat, ko naiđe na njega, njegov je. Našao ga je Feri. Tada nisam razmišljao da li je sve to s dukatom bilo namešteno. Stric, strina, njihova tri sina i ja. Opet idila. Opet lažna, jer ću posle rata biti uveren da me je 1944. stric izdao i da ću zbog toga dospeti u svoje logore - Aušvic, pa Buhenvald i njegove komandose.
Leta te 1941. godine odlazio sam na novosadsko dunavsko pristanište, na koje su stizali brodovi iz Beograda. Nemam pojma zašto sam mislio da mogu da dočekam svoje roditelje, da će stići lađom, da ih iznenađene obradujem što ih čekam s malim buketom poljskog cveća koje sam usput ubrao. Nekoliko prašnjavih cvetova i trava. Ali oni će sve znati kada me vide. Mi nikada nismo razgovarali o ljubavi. Ja to čestito nisam naučio sve do danas. Volim te, volim te, volim te, zvuči mi kao isuviše jeftina, kvarljiva fraza. Nekoliko devojaka se zbog toga ljutilo na mene.
Uzalud sam čekao na novosadskom pristaništu. Moji roditelji nikad nisu stigli. Ja danas mislim da sam sa dvanaest i po godina bio dovoljno pametan da naslutim da nikada neće doći. Posmatrao sam ljude koji silaze s lađe. Tog leta nisam imao druga posla. Samo da čekam. Ne sećam se da li sam baš svake večeri bio naročito tužan ili naročito razočaran što još nisu stigli. Cveće bih bacao. Zašto ga nisam nosio strini? Ona bi se obradovala. Ali to prašnjavo poljsko cveće prosto nije bilo namenjeno njoj. Dati ga njoj bilo bi neverstvo. Tako sam osećao. Tada. Danas baš i ne shvatam zašto.
**
Doček 1945. godine: Vaške beže od samrtnika
Na svečani doček doktor Šarl Odik, šef saniteta radnog komandosa Nideroršel koncentracionog logora Buhenvald, pozvao je nas dvadesetoricu. Ja sam bio najmlađi. Mesto dočeka bile su dve prostorije logorske ambulante, u trećoj, koja je bila neka vrsta bolničke sobe s dvanaest kreveta, umiralo se i tokom te noći, kao i svakoga dana i svake noći pre i posle. Neki logoraši su dobijali tipske pakete preko Crvenog krsta, ali je Odik dobijao posebne pošiljke. Njegov brat je bio francuski general vazduhoplovstva, ali pošto je porodica Odik bila u porodičnoj svađi s familijom De Gol, ratovao je neposredno pod američkom komandom. Zbog toga je Odik uživao u naročitom tretmanu. Štedeo je mesecima da bi nas počastio. Priredio je pravu gozbu. Ko smo bili mi? Drugi logorski lekar, doktor Nojfeld, lekarski pomoćnik Bertran, Adler, koji će se posle rata proslaviti kao pesnik i sociolog, trojica Rusa, kapo našeg logora Herman, jedan mladi mađarski kompozitor. Odnekud se stvorio i alkohol.
U Nideroršel sam stigao iz Buhenvalda sa čirevima na nogama. Nekoliko dana nisam smeo da se prijavim ambulanti, jer se u nekim logorima zbog najmanje bolesti išlo pravo u gasnu komoru. Kad sam se najzad usudio da odem, doktor Odik me je ne samo izlečio crnim, smrdljivim mastima nego je nastavio da mi daje poštedu.
**
Doček 1946. godine: Živ i slobodan
Prvi doček nove godine posle izlaska iz logora, prvi put na slobodi, a ja se uopšte ne sećam šta sam radio. Vrlo verovatno sam bio u Kulturno-umetničkom društvu "Đorđe Zličić" u Novom Sadu - zvali smo ga Kumdruđozli - bio sam član njegovog upravnog odbora, ali ništa nisam zapamtio. Očigledno sam svakoga dana bio toliko svestan da sam živ, slobodan i nezavisan da nije bilo svečanosti koja bi za mene imala bilo kakav značaj.
** Doživeti 2000. godinu
Kao dete, još pre Velikog rata, počeo sam da shvatam da postoji smrt. Plakao sam što ću umreti, a ni slutio nisam da preti rat, logori, stvarna smrt. Počeo sam da računam. Nije nemoguće da doživim dvehiljaditu godinu, imaću sedamdeset i jednu. To se može zamisliti, ali bilo je na ivici noža kad sam prolazio pored doktora Mengelea ili nekog njegovog kolege u Aušvicu. Doživeo sam i 2000. godinu i njen kraj u Beču. Naglasak je na konstataciji: Doživeo sam.
NEKA SVE BUDE VALCER: Proslava Nove godine u Beču
Još sam dobro hodao, bilo je dana kada me ništa nije bolelo, krenuli smo u centar, pešačili satima od trga do trga, to se zvala silvestarska staza, na svakih stotinu, dve stotine metara svirala je drugačija muzika, novine su posle pisale da se centar Beča pretvorio u najveću balsku salu na svetu. I mi smo igrali valcer. Ja nikad nisam umeo dobro da igram, uvek me javno bilo stid da se ne obrukam pored moje žene, balerine, ali u toj gužvi usred gomile nije bilo problema.
Dragana i ja smo pojeli po tri ostrige ispred čuvene radnje "Majnl am Graben", pili šampanjac i nešto posle ponoći u Ulici Kerntner promenili šilinge jer su zbog prelaska na evro menjačnice radile celu noć. To je bila srećna prva nova godina u novom milenijumu i naš poslednji doček Nove godine na javnom mestu.
Još tada za mene je istekao garantni rok, ali poneke mašine i aparati traju i posle toga.
**
O TITU
Stara je izreka da istoriju pišu pobednici. Mi jesmo pobedili, mislim na generaciju koja je živela kad je Tito bio maršal i predsednik, nismo izgubili rat kao Sloba i njegovo društvo, pa ipak, Tito je pao u zaborav. Zašto, ne znam. U Beču postoji ogroman spomenik sovjetskim pobednicima i nikom ne pada na pamet da ga skloni iako ih Bečlije nisu volele. U centru Zagreba je trg s Titovim imenom, u Sloveniji nikom ne smeta uspomena na to vreme, a kod nas... Ali većina odlučuje. Zar nije čudno da ste i sami konstatovali da se sad slobodnije priča o Titu, o nečem što je postojalo? Često citiram kraj Titovog prevodioca, reči Radeta Šerbedžije: "Onima koji ne znaju kako su tada dobro živeli, ja im ne mogu pomoći." Ili u romanu "Balerina i rat", Balerinine reči koje je stvarno rekla moja supruga (Dragana, o kojoj govori roman, p. a.): "Nigde se na istoku nije živelo tako slobodno i nigde se na zapadu nije živelo tako socijalno bezbedno kao u Jugoslaviji." Naravno da se to ne može vratiti, treba naći neko drugo vreme.
PREVODILAC
ŠMIT I TITO: U toku petnaest godina, od 1965. do 1979. godine, često sam prevodio Titove razgovore s Vilijem Brantom, Helmutom Šmitom i Herbertom Venerom, a ponekad sam imao prilike i da privatno porazgovaram s njima. Razmišljajući ovih dana o Šmitu, dolazim do zaključka da je neopravdano da su njih trojicu nazivali trojkom, bili su isuviše jaki individualisti da bi složno vukli sanke kao klasična ruska tri konja. U vreme mog gostovanja u diplomatiji Brant je bio predsednik Socijaldemokratske partije, Helmut Šmit predsednik vlade, a Vener šef parlamentarne frakcije - mi bismo rekli poslaničkog kluba - u Bundestagu, nemačkom saveznom parlamentu. Privatno su, međutim, do te mere bili posvađani da su njihovi najbliži saradnici, pre svega Hans Jirgen Višnevski, u to vreme potpredsednik partije i državni sekretar u ministarstvu spoljnih poslova, jurcali od jednog do drugog ne bi li ih privoleli na prividno jedinstvo.
Šmit nije uvek bio namrgođen, umeo je i da se prilagodi uslovima, pa i da bude prijazan. Kad je Tito 24. juna 1974. godine stigao u Bon, Šmit mu je predložio da se odmah vide u četiri oka, pre nego što se sutradan dve delegacije sastanu zvanično. Tito je, razume se, pristao. Govorio je, kako je voleo da kaže "naški", ali nije tražio da prevodim Šmita. Karakteristično je da je Šmit pitao starijeg državnika kako se vlada. "Šta ujutro čitate prvo? Ko vam referiše prvi? Na osnovu kojih saznanja donosite odluke?" Kao da novopečeni kalfa moli starog majstora da ga posavetuje. Titovoj sujeti to je i te kako prijalo. Deo razgovora se odnosio i na vođu socijaldemokratije sa kraja XIX veka Avgusta Bebela, čiji je portret visio u Šmitovom kabinetu.
Šmit se čudio koliko Tito zna o njemu i o istoriji levog pokreta. U Šmitovim memoarima postoji samo jedna rečenica o Titu: da je spadao "među diktatore" s kojima vredi razgovarati, ali jednom novinaru je za jugoslovenskog predsednika rekao da je "silan momak".
Po običaju, ja sam zabelešku o razgovoru predao Titovom šefu kabineta Aleksandru Šokorcu. Sutradan ujutro za doručkom, kome Tito nije prisustvovao jer je bio u svojoj rezidenciji, Miloš Minić, tada ministar spoljnih poslova, gunđao je zašto njemu nisu dali na uvid tu zabelešku. Na prvom sastanku dve delegacije Tito je, valjda upravo zbog toga što su mu javili za Minićevo neraspoloženje, pustio njega da govori. Bio je toliko agresivan da se Šmit brecnuo na njega: "Mene je birao nemački narod i ja zastupam njegove interese, a ne vaše." Tito se smešio. Očigledno mu je odgovarala ta oštra razmena mišljenja, u kojoj nije učestvovao, uvek je voleo da sasluša, pa na kraju da svoje kaže kao poslednji, što bi onda zvučalo kao definitivno.