Dobri ljudi velikog srca ujedinili su se u želji da pomognu porodicu Bogosavljević, koja je živela u staroj, trošnoj i neuslovnoj kući, gde su se oslanjali na improvizovana rešenja kako bi preživeli.
Težak materijalni položaj ove porodice dodatno je otežala bol i patnja sedamnaestogodišnjeg Luke koji je zbog pretrpljenog psihičkog i fizičkog nasilja od strane svog očuha smešten u psihijatrijsku ustanovu. Baka Milica Štulić kaže da i dan danas žali zbog toga što ga nije zaštitila i povela sa sobom u Veliko Gradište:
- Pet i po godina nisam bila ovde. Ćerka mi ništa nije pričala, niko mi ništa nije pričao. Luka je dva puta bio kod mene. Ja sam videla, primetila sam neke devijacije u njegovom ponašanju. Međutim, ni sa čim to nažalost nisam povezivala. Ali verujte mi dok sam ja bila ovde nije bilo ni trunke te dramatike u kući niti u ponašanju ukućana. Eto to je moj veliki greh. Sad je Luka nažalost u duševnoj bolnici - rekla je baka Milica kroz plač.
Iako nije bila tu, baka Milica je od komšija slušala različite priče o tome šta se dešava u domu porodice Bogosavljević, kao i o tome na koji način se očuh ponaša prema njenom unuku Luki:
- Prvo što sam čula je da je u sobi razbio njegovom glavom prozor. Onda sam slušala da ga je jurio nožem ili mačetom, ne znam čime, pa da ga je nasred ulice šutirao. Eto te tri stvari su sasvim dovoljne da se vidi šta je dete preživelo.
A o zlostavljanju Luke oglasio se i njegov mlađi brat Strahinja:
- Tata kad još nije došao kući svi smo spavali. Bata u jednoj sobi, mama i ja u drugoj. On tako dođe oko 12 sati uveče pijan i odmah pita mamu gde je bata? Onda ode i maltretira ga.
S obzirom na pomoć dobrih ljudi u renoviranju kuće baka Milica se nada da će Luki to pomoći kada dođe iz duševne bolnice:
- Ja se iskreno nadam da će ubrzo da dođe i da će mu ova promena prijati, da ga ništa neće podsećati na stari zivot i da će uticati na njegov brzi oporavak i na povratak u neku normalu.
Ova skromna porodica se obratila za pomoć ženi velikog srca, Zorici Traljić i to sa željom da se popravi jedan prozor na kući. Međutim, Zorica je prepoznala da im je neophodno još mnogo toga.
Zahvaljujući humanosti dobih ljudi koji su želeli da pomognu, porodica Bogosavljević od sada ima potpuno drugačiji dom. I on će tek biti drugačiji kada finalni radovi budu gotovi.
Zorica je od samog početka verovala u to da će se javiti ljudi dobre volje i da će uspeti devetogodišnjem Strahinji, njegovoj majci Ivani, baki Milici kao i njegovom starijem bratu Luki da obezbedi lepši i kvalitetniji život. Kada je tek došla u njihovu kuću zatekla ih je u jednoj prostoriji gde su se grejali, jeli i gledali televiziju, a pacovi su izlazili iz pukotina u podu kuhinje.
- Katastrofalno! Jedan od gorih objekata u kojem neko živi koji sam ja video u životu. Strašno. Faktički je bila funkcionalna samo ona soba tamo, a ovo ostalo je bilo neljudski za upotrebu. Bilo je pacova, bilo je svačega bas je strašno bilo - kaže majstor Raša Grzunov.
Iako se počelo od nule sa obnovom, javljali su se zidari, moleri, keramičari, kao i ljudi voljni da poklone nov nameštaj, nešto hrane i ceo materijal potreban za izvođenje radova. Sada su radovi u unustrašnjosti doma skoro potpuno gotovi, dok je najveći deo posla preostao je da se uradi u dvorištu.
- Za razliku od nekih koji imaju mnogo, dovoljno je malo dati da budu drugi srećni i naša stara izreka kaže ako dobro činis dobro će ti se vratiti - rekao je Dragan Filipović, moler.
Ovo nije priča samo o porodica Bogosavljević, ovo je priča o svima onima koji prolaze kroz težak period u životu, svim onim porodicama koje nemaju uslova za život, a koje se uprkos svim nedaćama bore. Zahvaljujući ovim humanim ljudima, Zorici, Jovanu, Raši, Draganu i mnogim drugima, svi oni treba da znaju da nisu sami i da briga i ljudska empatija još uvek nisu iščezli.
Kurir.rs
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Bonus video: