Spavali smo napolju, bili gladni i žedni! U Iranu smo završili u nekim planinama, tamo smo ostali četiri dana, a imali smo samo hleb, jeli smo baš malo da bi nam ostalo. Bila je i vrućina, a kad je padala kiša, pili smo kišnicu.
Imao sam užasne žuljeve, koji su krvarili od silnog pešačenja. Iz Avganistana do Srbije uglavnom smo pešačili, ponekad su nas prevozili kamionima, autobusima i kolima. Bio je to težak put od tri meseca, počinje priču za Kurir Avganistanac Kočaj Arjubi (48), koji je 2016. godine mir pronašao u Srbiji.
Rat koji traje više od 45 godina, još od vremena SSSR, primorao je ovog dobroćudnog čoveka da ostavi sve i krene ka Francuskoj kako bi sebi i svojoj porodici obezbedio bolji život i budućnost. Kočaj je 2016. krenuo iz Kabula, glavnog grada Avganistana, na put dug 5.425 kilometara. Sam. Supruga i pet mališana ostali su i čekali da se otac snađe.
- Iz Avganistana sam otišao zbog rata i cele situacije koja se tamo dešava. Nije bilo lako doneti takvu odluku. Krenuo sam iz Kabula i dok smo stigli do granice s Pakistanom, naša grupa brojala je 150 ljudi. Potom smo prešli u Iran, a 70 nas je krenulo u Tursku. Kasnije smo kamionom stigli do Srbije. Cilj je bio Francuska - priča nam Kočaj i nastavlja:
Krijumčaru je platio 4.300 evra, a da je nastavio do Francuske, to bi ga koštalo 6.500 evra. U našoj zemlji je rešio da ostane zbog dobrote srpskog naroda.
- Moram priznati da za Srbiju i Beograd ranije nisam čuo, čuo sam za Jugoslaviju. Nismo ni znali gde smo. Izašli smo iz kamiona i rekli su nam da će po nas doći kombi i da idemo u Beograd. Ušli smo, smestili se i krenuli. Odjednom smo čuli glasove, otvorili vrata i videli srpsku policiju. Rekli su nam da je vozač pobegao i da ne brinemo. Odveli su nas u stanicu, gde smo bili tri sata.
Nakon što su izašli iz policijske stanice, videla ih je jedna devojka:
- Ona je otišla u prodavnicu i kupila nam nešto hrane, vodu i sokove. Pre toga kad smo prolazili kroz neko selo, jedan stariji muškarac je trčao za nama kako bi nam dao šljive, jabuke i drugo voće. Ovde je druga religija, ali su mi pomogli... Ti ljudi su pokazali dobru dušu srpskog naroda i zbog svega toga sam rešio da ostanem ovde!
Nedelju dana proveo je u parku kod Ekonomskog fakulteta, nakon čega je otišao u kamp u Krnjači, gde je i volontirao kao prevodilac. Kočaj inače govori osam jezika. Dobio je azil u našoj zemlji 2018. godine, a nakon devet meseci i radnu dozvolu. Otvorio je agenciju za prevođenje, a radi i pri organizaciji Džezuit refjudži servis (Jesuit Refugee Service - JRS). Supruga je s decom, tri sina od 17, 15 i 12 godina i dve ćerke od 12 i devet godina, stigla u Srbiju 2020.
- Na aerodromu sam ih dugo čekao, imao sam strah da ih ne vrate. Deca su dobila status izbeglice, a supruga nije, takav je zakon, ona je na privremenom boravku, koji obnavljamo. Nisam se pokajao što sam ovde ostao, nisam sreo lošeg čoveka i zahvalan sam Srbima na tome - kaže Kočaj.
Bonus video: