PREDVIDEO JE VREME SVOJE SMRTI: Ovako su izgledali poslednji sati Laze Lazarevića "Disao je teško, BILO JE TUŽNO GLEDATI GA"
Laza Lazarević, poznati srpski pisac i lekar, ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti i medicini. Njegov životni put i književni rad predstavljaju zanimljivu priču o talentu, predanosti i ličnoj tragediji.
Zbog kvaliteta svog pisanja prevođen je na dvadeset jezika. I sam je prevodio strane pisce na srpski jezik. Uspeh je postigao i kao lekar, imao je razvijenu privatnu praksu.
Bio je ugledni član društva. Vodio je raskošan život. Živio je u prekrasnoj vili. Lečio kralja.
Međutim, ugled i slavan život nikad ga nisu promenili. Celi život ostao je odmeren, pažljiv i uravnotežen. Tako je besplatno pregledao beogradske učenike i još neke skupine društva. Kome je bilo potrebno, delio je lekove, odeću i slično.
Lečio duševne bolesnike
"Bolesnici s mentalnim poremećajima primani su na lečenje po nalogu suda, što je neretko bila praksa i u naprednijim zemlјama Evrope i Zapada. U arhivi i dokumentaciji bolnice "Dr Laza K. Lazarević" u periodu od 1880. do 1887. godine čuva se 156 istorija bolesti u koje su unete „lekarske svedodžbe“, a 50 je svojom rukom pisao i potpisao dr Laza K. Lazarević. On je u navedenom periodu opservirao gotovo trećinu hospitalizovanih duševnih bolesnika ondašnje cele Srbije."
Jeziva smrt
O tome kako je izgledala njegova smrt danas znamo iz pisma njegovog šuraka svom bratu Nikoli Hristiću. Delove ovog pisma koji se odnose na poslednje časove Laze Lazarevića prenosimo u celosti:
"Tebe će sigurno interesovati kako je naš siromah Laza izdanuo, pa sam u stanju da ti to ispričam, jer sam mu ja i zapalio sveću i vidio poslednji izdah njegove duše i poslednji izraz njegovog lica.
Sama bolest napredovala je jako, disao je tako teško i sa takvim naponom da je tuga bilo gledati. Od muke je jaukao. Većinom je bio u nekom polusnu; sve je nešto rukama pipao i govorio neke bezvezne reči. Međutim, razbirao se vrlo često i, uopšte, može se reći da je bio priseban gotovo do poslednjeg momenta.
29. izjutra bilo mu je kao obično, čak je možda bio i malo vedriji. Oko 5 1/2 sah. odem ponovo k njemu i učini mi se da diše nekako drukčijim načinom no obično. U sobi je bila Pola, kojoj je malo pre toga kazao: Putovaćemo u 8 1/2 sati".
Izjutra istoga dana bejaše podigao obe ruke uvis. Pola mu ih spusti, a on joj prebaci što poobaljiva decu. Na pitanje koju decu, odgovori: Kuzmana i Vladana. Pominjao je ovih dana i svoju majku, pozivajući je da ga čeka, sad će i on sa njome. Ovo je govorio u bunilu. Ali da l' je to baš bunilo? Da l' nemaju pravo zaštitnici metafizike kad tvrde da se duše umrlih sastaju? Ja verujem u besmrtije duše, jer inače kakva je razlika između čoveka koji ne veruje i između životinje? Ja verujem da je Lazina duša doista bila u društvu sa majkom mu, Vladanom i Kuzmanom i da su njegova usta izgovarala ono što mu je duša osećala. Ja verujem da je Laza bio mrtav već u ono doba kad smo mi mislili da se sa dušom bori. Duša mu je bila slobodna, ali je telo jošte živilo, onako isto kao što se neka stvar jošte kotrlja iako je niko više ne gura. To mi zovemo inercijom, pa i ovde je inercija. Kad duša uđe u telo, ona mu da inerciju za život; kad izađe, ona više ne funkcioniše u telu, ali ostaje još neko vreme njena inercija.
Doktori vele da čovek živi još neko vreme i onda kad ga mi smatramo za mrtvog, ali ja u to ne verujem. Zašto on u poslednjim trenucima da pominje mrtve kad je pre toga u bunilu pominjao samo žive?
Ja sam ostao kod njega do 6 1/2 sah.; uto dođe i Nana. Posle ovoga odem na 1/2 sahata kući sa namerom da ostanem celu noć, iako sam u dubini duše osećao da ću ostati ne kod bolesnika no kod mrtvaca. Kad sam došao posle pola sahata, vidio sam da mu je još gore. Više se nisam ni odmicao od njegove postelje i izišao sam u drugu sobu, samo da objavim da Laze više nema.
Oko 8 sah. dovedoše decu da ga poljube u ruku. Nije imao moći da im kaže, ali bih po očima rekao da ih je poznao. Posle toga ostasmo u sobi. Nana reče da mu pripalim sveću, što i učinih, namestiv je čelo glave. Poče i hropac. Nisam nikad vidio da čovek umire, ali sam osetio da je to on. Nekako čudnovato osećanje puno tajanstvenosti.
Osećam sam i strah i žalost; srce mi je jako kucalo, jeza me sveg obuzela, nešto me je vuklo da pobegnem iz sobe bezobzirce, a nešto me je, opet, prikovalo na mestu ljubopitstvo da vidim poslednji proces božje volje nad čovekom i želja da do poslednjeg momenta vidim u životu čoveka koga sam tako jako volio, preovladala je. U sobi se sem njegovog isprekidanog hropcem teškog disanja nije čulo više ništa. Odjednom se ču jak udar o zemlju. To bi Pola koja kao sveća pade na patos. Laza pogleda razrogačenim očima i izgleda da ga je taj udar malo osvestio i produžio mu muke za 1/4 sah.
Izvukosmo Polu napolje i opet ostasmo sami. Laza je prevrtao očima, na licu mu se ukazaše jaki bolovi, on pogleda jošt jednom, sigurno razumede u čemu je stvar, nasmeje se i umre. Zaustavismo skazaljku na sahatu — bilo je 8 3/4 sah. uveče.
Dugo lomim glavu što mu je značio taj osmejak; da l' je to bila vulgarna konvulsija bola, ili se u tome osmejku izražavala radost što ga ostavljaju muke ili radost čoveka što prelazi u bolji svet, ili prezrenje lekara, koji kao da hoće reći: šta se vi tu zanosite: danas ja, sutra ćete vi! A nasmejao se tako kako je on obično radio kad neko nešto rekne što je i smešno i glupo.
Kao lekar, pokazao se do poslednjeg trenutka: prevario se samo za 1/4 sah. Rekao je da će putovati u 8 1/2 a otputovao je u 8 3/4. Kamo lepe sreće da se sasvim prevario. I kad na železnicu odocni, čovek može popraviti pogrešku drugim vlakom pa se i opet vratiti s puta, ali ovaj put nema povratka!
Osmejak na njegovom licu sigurno je hteo reći: umirem spokojno; nisam nikome ništa dužan, a zadužio sam sve; nisam nikoga vređao, a uvrede nisam vraćao; radio sam da zaradim, ali nisam globio nikoga; sam siromah, pomagao sam sirotinji; rođen sa neznatnim imenom, stvorio sam ime kojim će se moje potomstvo i zemljaci dičiti.
- Naposletku, šta može čovek više i očekivati!
(Kurir.rs/Stil/I.M.)
Bonus video: