"NEĆEMO ĆUTATI, BORIĆEMO SE ZA ISTINU I NIKO NAS NEĆE ZAUSTAVITI" Vučić u Njujorku: Zašto ne počnemo s onim što je UČINJENO SRBIMA
U sedištu Ujedinjenih nacija održana je panel diskusija "Mi govorimo, jer oni ne mogu - glasovi koje treba čuti", na kojoj su žrtve rata u Bosni i Hercegovini iznele svoja svedočenja.
Skupu su prisustvovali predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar spoljnih poslova Marko Đurić.
Na panelu su govorili Duška i Svetlana Stanić, Ranko Ristić, Dijana Ivanović, Miroslav Jović i stručnjak za pravo Gregori Rodi.
Vučić: Nećemo ćutati, borićemo se za istinu i niko nas neće zaustaviti
Predsednik Vučić se na samom početku obraćanja zahvalio svim srpskim žrtvama rata u Bosni i Hercegovini, koje su došle da svedoče o strahotama koje su proživele.
- Ovo je samo grupa ljudi koja živi u SAD. Mi nismo doveli na stotine i hiljade ljudi srpskog porekla iz Bosne i Srbije. Samo smo želeli da pokažemo svim državama članicama i predstavnicima njihovih delegacija da istina nije jednostrana i da nikada nije bila.
- Nikad nismo ćutali o strašnim događajima u Srebrenici. Hapsili smo i izručivali smo svakoga ko je pojedinačno bio odgovoran za užasne zločine koji su se dogodili u Srebrenici. Čuli ste ove ljude, svako od njih se osvrnuo na tu rezoluciju. To nisu političari kao mi, več obični ljudi i svi će se osećati veoma loše ako vi donesete ovu rezoluciju. Zato što su svi oni žrtve i odjednom oni će na čelima imati znak, tako što će postati deo genocidnog naroda. Znam da ćete da kažete "to nije istina, usvojili smo amandmane", onda je moje pitanje - Zašto vi dovodite onda tu rezoluciju? Ako je reč o individualnoj odgovornosti, ko će biti odgovoran za te užase, šta ćemo sutra da radimo? U nacrtu te rezolucije nema pojedinaca. Zašto smo svi usvojili tu opštu rezoluciju 2015. godine? Da bismo imali još više tih posebnih rezolucija koje bi mogle da se pojave u budućnosti?
- Zašto ne počnemo sa nečim što je učinjeno Srbima u Prvom svetskom ratu? Srbi su najviše propatili tada, izgubili smo više od 28 odsto stanovništva tada, Francuzi odmah ispod nas. U Drugom svetskom ratu Srbi su činili 85 odsto svih žrtava na teritoriji bivše Jugoslavije. Mi smo se borili protiv nacističke strane od početka rata, za razliku od nekih drugih. A sada, kada je reč o Srebrenici, nikada nismo sakrili činjenicu da su Srbi počinili užase tamo, mi smo to osudili.
- Otišao sam 2015. da se poklonim žrtvama i položim venac, a gotovo da sam bio linčovan. Nikada nisu našli te ljude. Da li se ikada igde drugde u Evropi to dogodilo da je premijer bio žustro napadnut od mnogih ljudi koje niko nije smatrao odgovornima za to.
- Samo nekoliko dana pozvao sam sve bosanske lidere kako bih povratio mir. A šta će da bude rezultat ako podnesete tu rezoluciju sutra. Imaćete oduševljenje na jednoj strani, a na drugoj tugu, prezir, bes i ogorčenost. Je l' to cilj? Da li će ova rezolucija da ujedini ljude u Bosni i regionu? Neće, ni najmanje. Zašto onda ovo radite? Da li će da obezbedi mir u godinama koje dolaze? Svi znate da je odgovor negativan - poručio je Vučić upitavši koja je prava svrha rezolucije.
- Pozivam vas sve da ne glasate za ovu rezoluciju i da se stvore uslovi za inkluzivnost, za dijalog i samo jedna takozvana birokratska vest. Naš stalni predstavnik ovde je želeo da razgovara sa Nemcima kao glavnim tvorcima ove rezolucije, da vidimo da li možemo nešto zajedno da uradimo: A znate li kakav odgovor je dobio? Citiram: "Suočićete se sa rezolucijom, na način na koji vam mi budemo dali". Znam, mi smo previše mali, ali evropske vrednosti će uvek značiti da svi treba da budemo uključeni u proces tako važnih odluka.
- Ponosan sam na činjenicu da smo uvek bili slobodarski narod i da smo uvek plaćali najveću cenu za slobodu svog naroda. Još jednom vas molim da razmotrite svoje odluke, jer će to imati uticaj ne samo na region iz kog ja dolazim, već na ceo svet - zaključio je predsednik Srbije i zahvalio se još jednom žrtvama rata u Bosni, koje su došle da svedoče o strahotama koje su proživele.
- Najmanje što mogu da kažem jeste da nećemo ćutati, borićemo se za istinu i niko nas neće zaustaviti - poručio je na kraju predsednik Vučić.
Svedočenje Miroslava Jovića
- U proteklih 25 godina živim i radim u SAD i s ponosom kažem da sam američki državljanin srpskog porekla. Moj rodni grad je bio žrtva operacije "Oluja", vojne akcije koju su predvodile jedinice vojske Republike Hrvatske, protiv srpskih snaga na teritoriji BiH. Mi Srbi iz Bosanskog Grahova, bili smo proterani isterani iz naših kuća i otišli smo u izgnanstvo.
- Čak i da je ceo taj egzodus izbrisan, 29 godina nakon tog proterivanja Srba iz njihovih kuća iz te oblasti, znak života ili suživota se ponovo pojavio i saradnja između komšija različitih nacionalnosti je na neki način bila na vidiku. Pa, bila je, do danas. Usvajanjem ove rezolucije samo će se podgrejati strahovi da će se duhovi prošlosti ponovo probuditi. Imate ovde u SAD na desetine, stotine ljudi, koji su kao i ljudi koji sede ovde za stolom, doživeli sličnu sudbinu. Nije izvodljivo da dođu svi ovde, ali oni su mučeni i preživeli su pakao. Ništa dobro neće proiznići otvaranjem pandorine kutije usvajanjem ove rezolucije. Postojala je mogućnost da rane zacele, ali ovim će nestati svaki tračak nade za saradnjom ili suživotom u tom delu sveta.
- Ova rezolucija je otvorila još jednu ranu gospodina Ranka, ali i desetine hiljada ljudi. Ovo će da bude nova rana, zato što je on bio žrtva rata. Da li ćemo mi da priznamo zločine koji su učinjeni nad njim. Ova rezolucija zapravo brendira Ranka koji je bio žrtva rata i označava ga kao kriminalca, kao ubicu i on i njegova deca, i njihova deca biće obeleženi kao kriminalci. On kad je čuo za ovu rezoluciju bio je razoren, kao da je ponovo preživeo ovo. Ako on ne može da putuje, svi ćemo da putujemo za njega i da se čuje istina - rekao je Jović.
- Moram da pomenem još jedan tragičan događaj u kojem je 12-godišnje dete, Slobodan koji je bio Srbin i koji se posle progona sa porodicomvratio u svoje selo da uzme svog psa ubijen. Elfeta Veseli iz bosanske vojske je ubio dečaka Slobodana, odsekao mu uši, izbo ga i na kraju mu pucao u glavu. Dvanaestogodišnjaku. Ljudi to moraju da znaju, kao što je Ranko Ristić rekao, ne možete to da nađete često u mejnstrim medijima. Želim vam da razmislite pažljivo o šteti koju ćete da nanesete ovom rezolucijom. Ona če da bude definitivno pretnja po bilo kakav suživot i podsticaj na budućnost - rekao je Jović.
Svedočenje Dijane Ivanović
- Rođena sam u Livnu u BiH. 91. godine pre rata bilo je 5.000 Srba koji su živeli u ovoj oblasti, danas ih ima samo 20. Manje ljudi nego što sada sedi za ovim stolom.
- Moji roditelji su bili svedoci predratnih dešavanja u BiH. Verovali su da im niko ne bi naudio jer su bili dobri ljudi, poznati u zajednici pomagali su svima uključujući i Hrvatima i Bošnjacima. Ali, moji roditelji su bili Srbi, i onda je sve počelo. U maju 92. pet hrvatskih vojnika je došlo i odvelo mog oca na ispitivanje - nikada se više nije vratio kući.
- Bio je u zvaničnoj policijskoj stanici, kasnije je prebačen u srednju školu Ivan Kovačić koja je pretvorena u koncentracioni logor za Srbe. Vodili su taj kamp Bošnjaci i Hrvati. Smešten je sa još 12 Srba koji su radili kao sezonski radnici u Hrvatskoj i Sloveniji. Bili su zarobljeni i dovedeni u logor u Livnu. Danima su bili mučeni a onda i ubijeni. Moj otac je bio mučen 5 meseci. Istorija iz Drugog svetskog rata ponavljaja se i to u velikim razmerama.
- Mučenje koje je moj otac preživeo bilo je pesničenje, pendrečenje, udaranje žicama, čizmama... Manijački su ga gazili, stavljali mu pištolj u usta preteći da će ga ubiti. Moj otac je u tolikom bolu bio da je preklinjao da ga ubiju. Rekli su mu da, zato što je Srbin, prvo će da ga muče, a onda da ga ubiju. Kad bi se jedan vojnik umorio, drugi bi ga zamenio dok se i sam ne bi umorio da mi muči oca. Jedne noći su mu stavili povez na oči i rekli da ga vode na streljanje. Kad su ga izvadili iz auta rekli su da pazi gde vozi da ne bi zgazio tela svoje braće i rođaka. Ovakve presije su vršene svakog dana. Najgore je bila električna stolica, sipali bi vodu svuda i stavili ga na stolicu. Imao je opekotine svuda.
- Na kraju su ga stavili u samicu, spavao je na betonskom podu 5 i po meseci. Majka je za to vreme živela u stalnom strahu jer su stalno bile pljačke, nestanak Srba, spaljivanja kuća. Jednog jutra je naša komšinica pronađena mrtva u kući. Bila je gola i silovana. Imala je ranu od vatrenog oružja na grudima i izlomljene udove. Moja majka je odvedena u logor, gde su je redovno tukli i mučili na električnoj stolici, kao i mog oca. Pretili su joj, uz mučenje, da će da dovedu svu njenu decu i da ih pobiju pred njom.
- Uvek se duboko potresem kad pričam o ovome. Ipak pokušavam da budem objektivna i razumem i znam koliko je teško biti žrtva rata. S druge strane takođe sam i zbunjena zašto smo mi, srpske žrtve, diskriminisani od Ujedinjenih nacija, i umesto da nas ujedinjuju, one nas dele. Ljudi iz BiH su na svoj način zacelili svoje rane, a mi ih danas ponovo otvaramo - rekla je.
Svedočenje Ranka Ristića
- Hvala vam na prilici da ispričam priču koju dele stotine hiljada Srba u bivšoj Jugoslaviji. Priča o istini, smrti, nepravdi i na kraju priča o nadi. Rođen sam u Zavidovićima u centralnoj Bosni. Prelepo mesto, ali mesto gde se istorija ponavlja iz Prvog svetskog rata. Veliki broj Bošnjaka i Hrvata se priključio Hitlerovoj okupaciji.
- Tamni oblak rata se 1992. opet nadvio nad nama. Vozio sam se 1992, naišli smo na blokadu puta koje su napravili komšije, prijatelji koji su nosili paravojne uniforme i imali AK-47. Izvukli su mene i oca iz auta i držali nas na nišanu. Pretresli su auto i sve su icepali. Naredili su nam da se vratimo u grad, kada se otac požalio, moj biši prijatelj Senad pucao je dirketno meni iznad glave i stavio mi cev na slepoočnicu i rekao mom ocu da se vrati ili će me ubiti. Nikad neću zaboraviti izraz na licu mog oca. Vratili smo se kući , pokupili sve što je stalo u auto, majku brata, psa i jedva smo izbegli. Počeli su da napadaju sela, ubijali su svakoga ko je ostao, očisitli su etnički 30 sela za nekoliko nedelja oko Zavidovića.
- U selu Vozuća je živela moja baba-tetka Koviljka Ristić Pašajlić, samo nekoliko stotina metara od srpskog manastira. Zvala me je "Beli" zato što sam imao plavu kosu kao mali i uvek je bila nasmejana i davala mi slatkiše. Bošnjaci iz susednog sela su jednog dana došli u njenu kuću, silovali je, prerezali joj grkljan i odsekli joj dojke. Grkljan joj je bio izvučen kao neka vrsta trofeja. Kada su završili s mojom baba-tetkom otišli su u kuću Ranke i njena sudbina je bila ista kao i od moje bake.
- Preko 3.000 terorista Al-Kaide je došlo tada u Bosnu da se bore protiv Srba, ali i Hrvata. Trojicu srpskih vojnika su uhvatili teroristi i svi su bili obezglavljeni. Lošim obrtom sudbine postavili su logor u selu Gostović kod mog pradede i on je takođe odveden u logor smrti. Tu su oni iscenirali konačni napad na selo Lozuća. Za samo nekoliko dana 95. godine ubili su oko 500 Srba. Nakon toga za samo nekoliko dana ubili su 3.000 Srba. Mnogi od ovih prešli su u druge zemlje i Vršili su terorističke napade. 2001. dvojica od ovih boraca Al Mihtar i Al Hazmi oteli su američki let 77 i udarili su Pentagon. I tako evo me u novoj zemlji, pokušavam da zaboravim užase rata i vidim ponovo ove borce, a mediji su samo beležili loše stvari o Srbima. Nisam ovde da pravdam bilo kakav ratni zločin, prvi bih procesuirao sve ratne zločince, i mngoi i jesu bili procesuirani ali dame i gospodo šta je sa ovim ljudima ovde? - glasi svedočenje Ristića.
Svedočenje Svetlane Stanić
- Tokom rata sam imala 6 godina i trebalo je da provedem detinjstvo igrajući se sa drugarima. Umesto toga, strah agonija i muka - to je bilo moje detinjstvo.
- Selo u kome smo bili u koncentracionom logoru. Išla sam od rođaka do kuće u kojoj smo bili i pitala sam šta se desilo sa svima oko mene jer sam bila sama. Onda sam shvatila da je grupa vojnika ušla u selo. Onda sam se sakrila u žbunju nadajući se da me nisu videli. Onda sam shvatila da nisam čula da dolaze. Tada sam videla kako muče i prebijaju mog strica, dok nisu bili zadovoljni i ostavili su ga na zemlji da se bori za život.
- Čekala sam dok oni svi nisu otišli i kad sam mislila da je bilo bezbedno otrčala sam do kuće da potražim pomoć, ali nikog nije bilo. A niko nije otvorio jer su mislili da su vojnici koji ponovo dolaze na vrata samo da nas maltretiraju.
- Ova sećanja su i dan-danas sa mnom, 30 godina kasnije. Da se kaže da su ratovi jednostrani, to nije tako. Ratovi za sobom ostavljaju žrtve sa svih strana i mi smo svedoci toga. Imamo poremećaje i traume koje traju celog života. Ima onih koji nisu dogurali do ovde. Kao majka, ne mogu deci ni da objasnim šta su sve moji roditelji preživeli da bi nas sačuvali. Ni jedno dete ne treba da preživi takvu nehumanost kakvu smo mi preživeli. Postigli smo da priznamo patnju svih žrtava, naročito dece, svih koji su kao mi iskusili rat. Svi zaslužujemo pravdu i nadam se da na ovaj način možemo da je postignemo - rekla je Svetlana.
Svedočenje Duške Stanić
Duška Stanić prva je počela sa svedočenjem, opisavši da je živela sa ocem, majkom i dve sestre u malom selu.
- Jednog hladnog aprilskog jutra majka me je obavestila da je škola otkazana. Nisam shvatala šta se dešava, a onda sam saznala da ćemo biti smešteni u koncentracionom logoru. Jeli smo samo hranu koju smo imali kod kuće. Noću smo čuli da stariji među sobom pričaju, nisam mogla da shvatim šta se dešava i što ne mogu da izađen sa društvom da se igram na ulici.
- Grupa vojnika je došla u našu kuću u crnom kombiju sa zamračenim staklima, on je korišćen da se njime prevoze kriminalci. Grupa vojnika došla je pred našu kući u crnim uniformama i jedan od njih je uperio je pušku u mene tako blizu da sam mogla da je osetim, moji roditelji ništa nisu mogli da urade, samo su stajali i gledali. Naterao nas je da uđemo u kombi pun ljudi u kojem su takođe bili Srbi. Bio je mrak i skučeno, nismo znali gde idemo, svi su bili uplašeni kao i ja.
- Odvedeni smo u školu gde smo se približili stotinama drugih Srba koja su već bila tamo. Otkrili smo da naredna 3 dana nećemo dobiti nikakvu hranu. Bila sam gladna, izmorena, nisam znala šta se dešava - rekla je i dodala da su hranu dobijali samo oni koji su već mesecima bili tamo - jedno jaje i tanko parče hleba.
- Sećam se da sam našla jedan mali prostor i da sam sedela skučena. Bila sam gladna i iznurena. Posle tri dana su došli i rekli da žene i deca ulaze u autobus, a muškarci ostaju. Pozdravili smo se s tatom ne znajući da li ćemo se ikad više videti i ušli u autobus.
Odatle su, kako svedoči, dalje odvedeni u logor i odvojeni od muškog dela porodice.
- Čula sam kako govore kako će da nas bace u jamu, kao što je to bilo u Drugom svetskom ratu - ispričala je ona. Setila se svoje bake koja joj je pričala kako je to bilo u tim užasnim trenucima.
- U logoru smo bili 13 meseci, žene, deca i starije osobe. Bili smo gladni i uplašeni. Vojnici su dolazili da nas muče svakog bogovetnog dana. Provocirali su nas. Poređali bi nas za streljanje i da dignemo ruke u vis. Davali su ponudu i majkama sa decom da biraju da li da prvo ubiju njih ili decu. Molila sam se i nadala da ćemo da preživimo i da će sve biti kao pre rata. Ali postalo je još gore.
Ona je takođe prepričala i strahote koje su preživeli njen otac i ujak.
- Moj ujak mi je pričao o strahotama šta su sve preživeli i šta su radili njemu i mom ocu - tukli ga štapovima i gazili čizmama, terali ih da stoje bosi na vrelim pločama, nije bilo milosti i svaki dan su imali težak rad a onda kao životinje vraćani u logor gde su ih tukli.
- Sećam se jednog dana, to je bila srpska teritorija, Bošnjaci su išli u školu sa nama, imali su slobodu kretanja, stekla sam prijatelje. Jednog dana jedan od Bošnjaka je rekao jednom mlađem "hajde da je uhvatimo i da je silujemo". Oni su krenuli prema meni, jedino što me je spasilo je što sam bila brza. Živela sam u strahu ne znajući šta u bilo kom trenutku može da se dogodi.
- U oktobru 1995. naš grad je ponovo bio napadnut. Uspeli smo da pobegnemo sa kočijama - žene deca i stariji. Bio je oktobar, živeli smo napolju. Nismo imali hrane ni sklonište. Bila sam beskućnik i ponovo uplašena. Tek kasnije sam shvatila šta sam ja prošla u detinjstvu i da ovako detinjstvo ne sme da izgleda. Grčke porodice su nas primile i smestile u domove. Tek tad sam shvatila da bi detinjstvo tako trebalo da izgleda, da ne slušam granatiranje. Jedino štoi sam naučila kroz sve to je da na ovom svetu ima dobrih ljudi i nade, nakon što sam prošla kroz svu tu patnju, i danas spavam sa upaljenim svetlom i imam noćne more. Moramo da budemo bolji od toga, naša deca zaslužuju bolju budućnost, i ni jedno dete ne zaslužuje da prođe kroz ono kroz šta sam ja prošla. Zato sam i knjigu napisala - rekla je Duška.
Bonus video: