Aleksandra Jerkov: Nasilje u nama i oko nas
Pre dva dana je u Beogradu preminuo Đorđe Mijatović, brat potpredsednika vlade Bosne i Hercegovine i ministra razvoja i preduzetništva Vojina Mijatovića. Osim što je ova vest strašna sama po sebi, jer se radi o mladom čoveku koji je iza sebe ostavio porodicu, ona je još strašnija jer je on umro nakon što su ga isprebijali huligani za koje smo nakon toga, iz izjava komšija koje su preneli mediji, saznali da već duže vremena terorišu ceo kraj, ali da policija, isto tako duže vremena, ne reaguje. O tome da ova vest, mada to zvuči gotovo neverovatno, može da bude još strašnija, svedoči i činjenica da se Đorđe nije potukao sa ovim huliganima, sišao je da odbrani svog sina, kog je ova banda napala, oni su ga prebili, nakon čega je preminuo. Sve se, naime, odigralo na dečjem igralištu.
Strašne su nezainteresovanost i relativizacija s kojima su naše institucije i većina medija pristupili ovom strašnom slučaju. Govori se o tome kako je uzrok smrti epilepsija, iako se od epilepsije ne umire. Đorđe je umro nakon što ga je grupa huligana pretukla i tu se cela priča završava. Nema mesta za relativizaciju, ublažavanje, modifikovanje priče i druge akrobacije koje će ovaj događaj učiniti manje strašnim. Nema mesta za to, jer se mora sagledati ono što se desilo u svoj svojoj strahoti. Nema mesta jer se postavlja još jedno pitanje - koliko smo uopšte svi bezbedni od nasilja koje je, očigledno, svuda oko nas. Ko će da nas kao građane zaštiti, postoje li institucije, tužilaštva, sudovi, centri za socijalni rad, državni organi, bilo ko ko će da stane na put nasilnicima i pošalje im jasnu poruku da terorisanje zlostavljanje i prebijanje nisu dozvoljeni? Ovih dana još jedna priča o žrtvi strašnog nasilja i ćutanju institucija prolazi prilično nezapaženo. Malo ko se seća devojčice iz Toponice kod Malog Crnića koja je mesecima, sve od septembra i početka školske godine u kojoj je krenula u peti razred, trpela fizičko i seksualno nasilje dečaka iz škole i malo ko se seća njenih očajnih roditelja koji su se obraćali za pomoć svima - školi, policiji, centru za socijalni rad, zaštitniku građana. Situacija je kulminirala 28. marta, kada ju je grupa dečaka na času fizičkog skinula, snimala, pokušala da siluje, a potom pretila da će snimak proslediti celoj školi. Lekar kod kog su roditelji odveli devojčicu konstatovao je da ona na telu ima dvadeset osam povreda. Škola nije reagovala sve dok situacija nije došla do tačke ključanja, a epilog je bio taj da devojčica još od tada ne pohađa nastavu, dok dečaci optuženi za nasilje slobodno i najnormalnije idu u školu. Malo ko je zapazio vest o majci dečaka koji je ubio devet svojih vršnjaka koja se podsmeva roditeljima ubijene dece, malo ko je govorio o ponašanju njegovog oca, koji zahteva da ga na suđenju zovu doktorom. Malo ko se osvrne na to kako majka mladića koji je pobio mlade u Duboni i Malom Orašju maltretira i teroriše porodice žrtava...
Ne smemo dopustiti da nasilnici prolaze nekažnjeno. Ne smemo dopustiti da žrtve budu krive i kažnjene. Ne smemo dopustiti da se nasilnici podsmevaju žrtvama, da ih ponižavaju i dodatno im nanose zlo i štetu. Ako to dopustimo, nismo bolji od njih i ne doprinosimo ničim borbi protiv nasilja, kako onog oko nas, tako i onog u nama.