Jedan lep, prirodni ambijent, mnogo divnih saradnika i porodično nasleđe prve su asocijacije na posao koji je glumica Milena Pavlović tek završila. Film "Izlet", novo delo njenog brata Nenada Pavlovića, doneo joj je još jedno iskustvo potrage za nekim mirnijim životom, ali iz vizure lika poštarke.
Kao adaptacija istoimenog romana iz 1957, slikara, reditelja i književnika Miće Popovića, ono je posveta ne samo ovom autoru već i crnom talasu jugoslovenske kinematografije, slikarskom pravcu medijali, ali i čuvenom Živojinu Pavloviću, reditelju i slikaru. Kroz nostalgična sećanja na detinjstvo, odrastanje kraj oca, od kog je nasledila i strast za slikanje, glumica opisuje odnos s braćom, svoje rediteljske izlete, ali i način na koji vaspitava decu.
Jesu li se slegli utisci sa snimanja "Izleta"?
- Utisci su sjajni. Snimanje na šlepu od 15 dana i plovidba Dunavom bili su jedna uzbudljiva avantura. Radni dan je bio organizovan tako da mogu da se snime dve do tri scene po dnevnom svetlu i jedna noćna u kojoj je minimalno dodavano veštačko svetlo. Tako da su prizori sa šlepa autentični, odišu duhom neobičnog života na vodi, obali ili ostrvu. Neminovno su ga svi učesnici i saradnici poneli u sebi i preneli na platno. Uslovi su bili prilagođeni radu, ali svakako, bilo je potrebno strpljenje i razumevanje, tako da je neobično koliko su svi u ekipi bili pažljivi jedni prema drugima, puni razumevanja i podrške.
Šta je bilo najupečatljivije?
- Pazite, reka nosi puno izazova. Nisu svi stvoreni da žive u prirodi. Nenad je zaista napravio sjajan izbor glumaca i saradnika autorskog tima, stvorio je sjajnu saradnju ljudi iza i ispred kamere. Na vodi se vremenski uslovi strahovito brzo menjaju, trebalo je reagovati u sekundi. Jedan dan smo počeli sa oblacima, u podne je udarilo sunce, zatim sitna kiša i na kraju vetar. U šali volim da kažem da smo stekli iskustvo kao da smo snimali "Survajvel". Uzbudljivo, neobično, nesvakidašnje, dragoceno iskustvo.
Da li vas je nešto podsetilo možda i na detinjstvo koje ste često s porodicom provodili u Vrdniku?
- Mi smo uz oca i majku, kao deca, dosta vremena provodili u prirodi, više na planini nego na moru. Svakako da je to bila potporna tačka da se uradi jedan ovakav film, bez oklevanja. Uslovi na planini nisu uvek idealni, nepredvidive situacije zahtevaju pozornost. Sneg padne za jednu noć i zatvori ulazna vrata. Jednom je moj stariji brat Vuk iskakao kroz prozor da bi očistio ulazna vrata i oslobodio prolaz. Na planini ume da nestane struje, kuća i ljudstvo moraju da budu spremni za takve situacije. Takođe, i na moru. Vodu morate poštovati i celu prirodu kako bi vam uzvratila svojom dobrom, a ne lošom stranom. Zakoni prirode ne mare za ljudsku bahatost. Tako da mogu reći da smo imali dobar odnos s Dunavom i da je bio blagonaklon prema nama.
Vaš lik poštarke traga za boljim životom. Da li je moguće i realno da bilo ko od nas danas tako krene ne bi li sebi našao nešto više od svakodnevice koju ima u svom gradu?
- Poštarka je neobična i pored toga što, kao i ostali likovi, sem glavnog, nema ime i prezime. Ona ima svoje karakteristike koje nosi takav poziv. Radi za nekim šalterom, službenica je. Odlazak niz reku joj daje slobodu, otvara drugačija vrata života, uzbudljiva i nesvakidašnja. Ona čezne za drugačijim životom, što ne znači da je taj život neminovno bolji. Svesna je toga i racionalna. Poštarka traga za nekim neobičnim novim iskustvom koje joj svaki odlazak niz reku donosi. Nekada se razočara u ono što je čeka na tom putu, nekada se obraduje. Ali se svakako raduje tom novom iskustvu. Jer svako iskustvo je dragoceno i oplemeni život gradske svakodnevice. Pročisti glavu i oslobodi viška tereta, izoštre se čula. Naročito su priroda i blizina vode pogodni za to.
Tragate li vi za nekim boljim životom?
- Tragam za mirnijim životom. Često smo skloni da mislimo da odlazak negde drugde donosi taj mir ili spokoj, a u suštini najvažnije je da ono za čime tragamo nađemo u sebi. Onda je svejedno gde se nalazimo. Večito filozofsko pitanje: da li mi živimo naš život ili naš život živi nas. "Izađite iz situacije, ili je promenite ili je prihvatite" kaže Ekart Tol, "jer i u prihvatanju je promena."
Ostavlja li umetnički poziv više mogućnosti za kvalitetniju svakodnevicu?
- Svaki umetnik mora da savlada neku disciplinu da bi uspešno izrazio svoju suštinu, svoju bit ili svoju ideju. Tako da je matematika u korenu svega, pa i u svakodnevnom životu umetnika.
Posle "Traga divljači" ponovo sarađujete s mlađim bratom Nenadom. Hoće li to biti praksa?
- Svakako. Nenad i ja se dobro razumemo i kada ne razgovaramo mnogo. Prilikom saradnje na filmu Nenad je bio vođa, a ja pratilac. Meni ta uloga odgovara. Ovo su, pre svega, njegovi filmovi, a manje Žikini ili moji. Pored dara, on ima jedan poseban odnos prema svakom učesniku, bio on glumac, statista ili scenski radnik. Ljudi se dobro osećaju u njegovom društvu, on ih tretira s poštovanjem. Nenad ume da dopre do pravog rešenja i prave indikacije, možda ne lako, ali izuzetno vešto, bez obzira na to ko je kakav privatno. Sjajnu je napravio atmosferu u oba filma, navijačku, timsku. Njegov prijatelj i kolega Ljuba Božović je to dobro okarakterisao, kao "tihi autoritet".
Koliko se promenio od "Traga divljači"?
- U "Izletu" je bilo fascinantno gledati kako se kockice slažu iz dana u dan. Kao nekakav pazl, u kome svaki delić ima značajno mesto. U "Tragu divljači" se oslanjao na znanje i iskustvo, u "Izletu" na zanat i intuiciju. Zanat i intuicija, neobična kombinacija, a kad pogledate, to su dve sasvim dovoljne alatke s kojima možete da napravite šta god želite. Možete da napravite čudo.
Zanimljivo je da je Vuk stariji samo dve godine od vas, a kao dete ste se više slagali s Nenadom.
- Znate kako, uz odrastanje i sazrevanje, bliskost se menja. Nekada se udaljite od čoveka, radi svog ličnog iskustva i puta kojim vas život vodi, pa se opet posle zbližite na nekom drugom nivou sa osobom. Svakako, mi smo uvek, sve troje, bili bliski u različitim životnim fazama. Uvek smo bili tu jedni za druge, čak i kada smo se ređe viđali ili kada je svako išao nekim svojim putem, uvek smo se okupljali kod mame i vraćali se jedni drugima na neki način. Imali smo potporu u primarnoj porodici kao neki temelj ili čvrst okvir, a svako je mogao da da sebi ličnu slobodu.
Svi smo svedoci kako, što smo stariji, sve više ličimo na naše roditelje. Kakav je slučaj u vašoj porodici s obzirom na to da ste sve troje krenuli umetničkim putevima?
- Vaspitanje, poštovanje roditelja, poštovanje drugih, prihvatanje različitosti, rad na sebi, potkovanost znanjem, sistematičnost...
Jeste li od oca više nasledili dar za slikanje ili režiju? Slikate li i danas nešto i hoće li ona izložba u gimnaziji biti jedina koju ste imali?
- Ha, slatko pitanje. Nisam ni slikar ni reditelj, ja sam zapravo glumica po profesiji koja je napravila "izlet" u pozorišnu režiju. Slikarstvo je prva ljubav, nezaboravna. Možda ću nešto i napisati, ko zna.
Jeste li se tada interesovali za život svoje čuvene imenjakinje i da li ste slučajno dobili ulogu u drami "Devojka s lampom" o Mileni Pavlović Barili?
- Možda sam po njoj i ime dobila. Ne znam. Ali nikada nisam želela da se odreknem porodičnog života radi umetnosti. Sticajem okolnosti, moja imenjakinja je to uradila.
Da li je tačno da vam je teže pala uloga Marine iz "Dezertera" nego Milene iz "Anđela" samo zato što ste tu drugu ulogu na filmu dobili kod oca?
- Marina iz "Anđela" je smeštena u komične situacije, pa je svakako bilo lakše izneti taj zadatak. Marina iz "Dezertera" je izbeglica i živi težak život. Smeštena je u dramsku situaciju, zato ju je bilo teže odigrati i poistovetiti se s njom. Nisam to iskustvo nosila u sebi sa 19 godina.
Doživljavate li još režiju kao profesiju koja daje najviše slobode, jer reditelj može da bude i slikar i dirigent i glumac, kako ste jednom rekli?
- Da, i dalje režiju tako doživljavam.
Imate li kao glumica potrebu da nešto menjate? Kako ste doživeli odluku REM da televizije s nacionalnom frekvencijom ne moraju da proizvode kulturni i obrazovni sadržaj?
- Ta odluka je jedan tragičan, manipulativni potez, koji gura naše društvo u površnost, neznanje i strah kojim je lako vladati.
Neverovatno je koliko ste oduvek skromni. Da li je to ipak osobina s kojom se čovek rađa?
- Ne znam, prosto sam tako vaspitana.
Je li teže biti glumica ili majka? Sledite li u vaspitavanju naslednika primer svojih roditelja?
- Osnova jeste Žikina i Nenina u vaspitanju, ali nadogradnja je moja. Najteža i najodgovornija uloga mi je uloga majke, ali ja nju baš zato najviše i volim.
Bonus video: