Jadranka je jedna od brojnih žena u Srbiji koje su se odrekle nasledstva. Učinila je to u ime brata, ali ističe - ne iz želje.
"Emotivno me ucenio", počinje ispovest, u tom času još uvek uspevajući da se ljubazno osmehuje.
Troje ih je, dve sestre i brat. Otac im je umro 2006, majka 13 godina kasnije.
"Umrla je iznenada 1. januara 2019. To je bio baš šok", priča o smrti koja ju je zatekla nespremnu.
"Brat je u roku od deset dana već podneo zahtev za ostavinsku raspravu. Oduvek se to znalo, da je namenjeno bratu. Mada sam se ja nekako nadala da će roditelji shvatiti da imaju i dve ćerke", navodi Jadranka.
Pokušala je i da s majkom porazgovara o tome.
"Nekoliko godina pre smrti pitala sam da li su nekada razmišljali o tome da i ćerkama ostave nešto. A ona mi je rekla: 'Pa nikad o tome nismo ni pričali.' To mi je bilo baš strašno.
Otac je umro 2006. i neverovatno, ali čak ni tada, mi uopšte nismo razgovarali o tome. Idemo na ostavinsku i nema nikakvog razgovora. Još brat priča o tome šta će on sve uraditi sa tom imovinom. Kao, to se sve podrazumeva. Ja imam taj grč u stomaku. Pitam se: 'Zašto samo ti? Gde smo mi?' Ali ništa ne govorim", navodi kakve su joj misli navirale i koliko se obuzdavala da se ne suprotstavi.
"Mi odemo na tu ostavinsku kad je otac umro i sestra se prva odriče u korist brata i majke. Onda ja isto to uradim", kaže ističući bitnu razliku između odricanja od i neprihvatanja nasledstva.
U prvom slučaju trajno se gubi pravo na nasledstvo, a gube ga i naslednici osobe koja se odrekla. Takođe, u ovom se slučaju gubi pravo i na socijalnu pomoć. U slučaju neprihvatanja, naslednici osobe koja se nasledstva nije prihvatila biće pozvani da se izjasne da li prihvataju nasledstvo ili ne.
"To niko nije znao, to ja nisam znala 2019. godine. Evo, sad pričam o tome sa različitim ljudima, nemaju pojma, ne znaju koliko je ta razlika bitna", navodi o pravnim začkoljicama o kojima, pokazuju istraživanja, čak 84 odsto žena ne zna.
Odreći se nasledstva znači pokloniti ga, što dalje znači da ste dovoljno bogati da vam ne može zatrebati socijalna pomoć. A što u praksi nije slučaj.
"Na toj ostavinskoj, mama se prihvati nasledstva jedne kuće, brat nasledi drugu kuću i sve ostalo, svu zemlju i nepokretnosti. Ja sam se nadala da ćemo tu manju kuću, koja je znatno manja i nikad završena, posle majke naslediti sestra i ja", navodi delove priče skoro dve decenije duge.
Ističe da je ta mala kuća ujedno neuporedivo manje materijalne vrednosti, te da je od majke tražila da joj saopšti svoju želju - ko će je naslediti.
"Ja sam mami rekla ukoliko je njena želja da brat nasledi sve, da ću ja to poštovati. Međutim, kako je vreme prolazilo, ona je ipak shvatila da to nije dobro. Nisu oni ništa uradili, pa da kažem da su pogrešili, nego jednostavno, nisu se izjasnili, nisu razgovarali sa nama nikad o tome. Ali nije htela ništa da uradi. 'Ja neću ništa, a vi posle moje smrti radite kako znate'. Pitam: 'Da li si svesna da ću izgubiti brata ako ništa ne uradiš?'", navodi kako je tekao taj razgovor, a osmeh joj s lica spada.
"Brat i ja smo se odlično slagali i vrlo teško mi je pala ta situacija da ću ja stvarno ostati bez brata ukoliko kažem da se ne odričem svega. Sa druge strane, da sam i ovog puta ćutala, osećala bih se vrlo loše, jer za mene prihvatanje nasledstva nije samo ta materijalna korist, za mene je to pripadnost porodici."
Tu je govorila o unutrašnjoj borbi koja se vodila između radnih sati, tuge zbog smrti roditelja i nezadovoljstva sudbinom koju su joj namenili.
Odluka saopštena, ali ne i prihvaćena
"Brata sam pozvala nekoliko dana pre ostavinske. Izašla s posla, prekrstila se, ja inače to ne radim, i nazvala. Kad sam mu rekla, on je bio potpuno šokiran. Rekla sam da se ovog puta neću odreći svega i on je bio stvarno šokiran", kaže navodeći da je prava reakcija usledila sutradan.
Najpre je dobila poruke u kojima joj je prebacio da ga ne poštuje. Potom su se uveče čuli telefonom.
"Rekao mi je: 'Ako uzmeš nešto, računaj da nemaš brata'".
Tu je stavila tačku na razgovor, uzvrativši istom rečenicom.
"'Hajde da prekinemo priču. Ostavljam ti sve, ali računaj da više nemaš sestru'. Nisam otišla na ostavinsku sutradan."
Dodaje da nije mogla da ode ni da razmišlja racionalno.
"Sutradan me zove iz suda, potpuno normalnim glasom i daje mi sudiju na telefon; ženu, koja mi daje savet šta treba da uradim da bi moj brat dobio i deo koji ja treba da nasledim. Znači, ona mi objašnjava da odem kod notara i da dam izjavu da se ja ne prihvatam nasledstva da brat ne bi platio porez", uznemirena raspletom ističe da nije pozvana da joj prava budu saopštena, već da se još jednom žrtvuje.
Poslat joj je novi poziv da se na sudu pojavi 8. maja. Utom ju je sačekalo novo iznenađenje. Sestra se nije prihvatila nasledstva, a njen deo je već pridodat bratovljevom.
"Mislim da to pravno uopšte nije u redu. Ona se nije odrekla njemu u korist, a njen deo je pripao njemu. Trebalo je da se njen deo podeli na nas dvoje", objašnjava šta se desilo uprkos zakonu i zdravom razumu.
Obrt koji bi ovoj priči omogućio srećan kraj, ipak se nije desio.
"On je dobio nasledstvo, a ja više nikad nisam odgovorila ni na jedan njegov poziv. Nikada više nisam otišla u tu kuću ni na groblje kad i ostali, nemam ništa, podstanarka sam", u dahu sažima svoj život.
Istraživanja su pokazala, uprkos Ustavu još iz 1946. i Zakonu o nasleđivanju iz 1955. kojima su prava žena i muškaraca izjednačena, da se žene u 44 odsto slučajeva ne prihvataju ili odriču nasledstva u korist muškog člana porodice, naspram 0,5 odsto muškaraca sa kojima je to slučaj.
Kurir.rs/Telegraf/Preneo: D. P.