Boško Jakšić: Zatamnjene konture Evropske unije
Ispostavlja se da je bio u pravu bivši predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker kada je rekao da je nacionalistička desnica „čudovište koje korača snažno“.
Ozbiljne su šanse da krajnja desnica na izborima za novo izdanje Evropskog parlamenta (EP) od 6. do 9. juna pomeri središte gravitacije i ostvari najveći uspeh od vremena osnivanja Evropske unije. Očekuje se da dve njihove grupacije pokupe glasove Zelenih i centirističke grupe Obnovimo Evropu i postane treća po snazi, posle konzervativne Evropske narodne partije, kojoj pripada gotovo polovina evropskih lidera, i formacije socijalista i demokrata.
Iako rezultate nije uvek lako predvideti - jer se istraživači bave raspoloženjem na nacionalnom nivou dok u evropskoj ravni znaju da glasaju drukčije - većina se slaže da će ekstremna desnica biti najveći pobednik i mogla bi da osvoji čak četvrtinu od 720 mesta u EP.
„Desničarski populisti vode izbornu kampanju protiv ujedinjene Evrope“, upozorava nemački kancelar, mada suočena s negativnim iskustvima bregzita, desnica više ne poziva na napuštanje EU. Njeni prioriteti su drastične mere protiv ilegalne migracije - teme na kojoj je napravljen prvi veliki proboj tokom krize 2015, Zelena agenda - koju potpuno odbacuju tvrdeći da nedostatak balansiranog pristupa uništava konkurentnost, otvara vrata Kini i doprinosi uništavanju čovekove okoline, i nekontrolisana izvršna vlast u Briselu - koju optužuju da pokušava da federalizuje Uniju suprotno njenom originalnom modelu.
Možda izbore obeležava 27 nacionalnih kampanja, možda još nisu dovoljno panevropski, ali Evropa je suočena s naletom formacije problematičnog odnosa prema demokratiji i u tri zemlje koje daju najviše poslanika u EP - Nemačkoj, Francuskoj i Italiji.
U Nemačkoj demohrišćani i socijaldemokrate ne uspevaju da zaustave prodor ekstremista iz Alternative za Nemačku, koja je za 11 godina postojanja dogurala do 20 odsto glasova. U Francuskoj istraživanja kažu da ekstremno desno Nacionalno okupljanje očekuje 31 odsto glasova, dok vladajuća centristička Koalicija obnove ne može da računa na više od 16 procenata. U Italiji je već na vlasti najdesnija vlada od vremena Benita Musolinija. Desnica napreduje i po Austriji, Finskoj, Holandiji, Hrvatskoj, Portugalu, Slovačkoj, Švedskoj.
Lako se može ispostaviti da će zbog sastava novog EP biti otežano usaglašavanje zajedničke odbrambene politike u vreme kada je Evropa suočena s bezbednosnim izazovima i pretnjama rata u Ukrajini - iako je desnica podeljena na one koji ne pokazuju razumevanje za pomoć Kijevu i bliži su Moskvi, i na one koji su za rat s Rusijom.
Desnica je prepoznala vreme u kome podela levo-desno više nije aktuelna. Tradicionalne partije gube privlačnost. Desničari su fleksibilni. Demagoški nude odgovore koji prijaju biračima i izbegavaju osetljive teme. Oslanjaju se na društvene mreže i javnost nezadovoljnu rastućom socijalnom nestabilnošću, nezaposlenošću ili opadajućim zaradama.
Predstavljajući se kao advokati „običnog sveta“, depresivno pojednostavljeno, ali populistički uspešno, svode liberalnu demokratiju na vlast otuđenih, korumpiranih i dekadentnih elita koje uništavaju naciju, crkvu, tradiciju, porodicu, brak i odnose među polovima.
Evropski parlament nema izvršnu vlast, ona pripada Evropskoj komisiji, ali parlamentarci direktno oblikuju evropske zakone, politiku i budžet. To je jedina neposredno birana institucija Unije o čijem će sastavu odlučivati 447 miliona birača. Poslanicima, koji svoje vreme provode između Strazbura i Brisela, mandat traje pet godina i precizno se raspoređuje na svaku od 27 država EU po proporcionalnom sistemu u odnosu na broj stanovnika. Savremene pristalice ksenofobnog nacionalizma ostavljaju utisak da ne liče na falange fašista, niti njihovi lideri asociraju na Firera, Dučea ili Kaudilja, ali to ne umanjuje opasnost. Istorija zna da se ponovi kada se to najmanje očekuje. Mržnju prema svemu „različitom“, koju raspiruju savremeni ekstremisti, ne treba potcenjivati.