Ostrige, pekinška patka i od tice mleko, što bi naš narod reko. Domaćini su se svojski potrudili da probamo ukuse Kine. Ali sve je drugačije, neobično, kombinacije čudne za srpske navike. Pa kad pred sobom ugledah šopsku usred Šangaja - sunce me ogreja! A onda sve redom. Ljute papričice, ajvar, urnebes, ćevapi i pljeska, pa na to šljivovica - nema da se odoli! To dobro znaju i brojni lokalci, ali i stranci, dok je za jugoviće "Jugo gril" - meka!
Trideset je miliona duša u Šangaju. S čuvenog tornja od 632 metra visine grad na dlanu. Strah kida od pogleda kroz staklo pod nogama. Neboderi rekorderi šljašte usred noći dok uživamo u bogovskom krstarenju... Dvadeset prvi vek je odavno stigao, ali je grad i dalje prošaran kućercima. To tek daje poseban šarm. Pred oči mi dolazi scena Madone, koja pripita ispada kroz šangajski prozor u blato s patkama, dok joj se Šon Pen smeje... Ali grad pamti minulih hiljadu godina. Raskošni Ju garden, iz čije lepote ne možeš izaći, podseća na čuvenu dinastiju Ming. Impresivni budistički hram u ovom starom delu naslanja se na nju. Dućani i dim s roštilja na kom su i svakakve živuljke i insekti. Istočnjačka kultura...
A u jednoj senovitoj uličici, na samom uglu, u drugom kraju grada, skriva se "Jugo gril". Sa sve petkorakom koja nas je spajala u istoj državi, a sad u belom svetu. Počelo je, ni manje ni više, od medenog meseca. Koji evo traje bezmalo 17 leta. Kad se zubar Nikola Urošević iz Beograda i supruga mu poreklom iz Makedonije venčaše, dođoše kod prijatelja i pacijenta Poljaka na mesec dana. Da vide i taj čuveni Šangaj, kad im se već namestilo.
- Odlučujemo da ostanemo još dva-tri meseca da malo bolje upoznamo i grad i Kinu. Tu se već život promenio. Dobijam ponudu za posao u klinici u kojoj i dan-danas radim. Ostajemo - priča nam Nikola dok trese naš rok, a sa zida nas gleda "jugić", ali i brojni gradovi Juge - Rovinj, Herceg Novi, Beograd.
Naslovnice davno zaboravljenih Eureke i Vikenda. Tu su Pižon i Šekularac, uramljeni, normalno. Delije su ovde u većini. Pa uspomena iz JNA... I nezaboravni Valter, kraj kog se obavezno slika naš Rajko.
Šest satova uredno nabaždarenih na SFRJ. I Titograd, i Ljubljana, i svi naši pokazuju, naravno, isto vreme.
Uklopio se brzo Nikola. Al', domaća hrana mu je nedostajala.
- Prva stvar koju svi uradimo kad se vratimo u Srbiju je odlazak na burek i jogurt. To na svima fali, kao i ćevapi, pasulj... Dođe kovid, niko nigde ne može. Te nas četvorica drugara - Vlada i Nikola, Vlatko i ja, ajde da napravimo pljeskavice - seća se Nikola, a ćevapi već stižu, Rade to očas posla.
Niko od njih veze s kulinarstvom nema - stomatolog, fotograf, direktor fotografije, menadžer. Okupljaju se kod Nikole.
- Vlada je kupio mašinu za mlevenje mesa, onu ručnu. Donesemo meso, mašina crkne. Kupujemo drugu. Prva pljeskavica - katastrofa! Nije se mogla jesti. Pravimo testiranje, jedno 300 pljeskavica i 12 ukusa. I nalazimo da je taj jedan pravi. Pa zovemo prijatelje na pljeskavice i prolazimo taj test - smeje se Nikola.
U priču te 2020. ulazi i Radisav Rade Arizonović. Nišlija, koji dve godina ranije dođe u Šangaj.
- Supruga je ovde već bila trbuhom za kruhom. A najmlađi od trojice sinova, koji je imao samo četiri godine, jako je patio za mamom, te kažem: "Ajmo, sine, za Šangaj" - priča Rade, inače muzičar koji je svirao i po šangajskim klubovima, pa će:
- Bolji niški od leskovačkog roštilja! A Kinezi - jedu sve! Zadovoljni!
Otvorili su najpre kiosk.
- U blizini je manji tržni centar, tog dana beše festival. Stavimo mali štand i mali roštilj tik pored prvorazrednog američkog restorana "Teksas BBQ". Čovek ga drži 25 godina u Šangaju, institucija. Tog dana prodamo sve što smo napravili - više od 300 pljeskavica, ljudi su sat vremena čekali u redu. A "Teksas" ništa nije prodao. To nam je bio znak da pravimo dobro - priča.
Otvaraju restoran, 200 ljudi se okuplja na događaju zajednice.
- Našim ljudima, a bilo ih je pre korone oko 2.000 u Šangaju i okolini, baš je ovo falilo. Za mesto se brzo pročulo.
Ljupki Indijac za šankom već vrti narodnjake. Teče rakija, teče domaće vino. Sve prevalilo više od 8.000 km dovde.
- Za svaki restoran je najvažnija rakija, čak 14 ukusa imamo. A imamo i sreću da postoje dva-tri dobra uvoznika iz Srbije. Ali ima i drugih načina, uvek neko donese neku flašu od kisele vode s dobrom domaćom. Sami smo smislili i koktele od rakije - veli Nikola.
- Sve! Sve! Sve - nazdravlja mister Ven.
Mora se naiskap. Dobra ova naša.
Indijac sad pušta "Tamo daleko". Po želji Vena.
- Tamo daleko, daleko od mora, tamo je selo moje, tamo je Srbija... - peva Ven, koji zna svaku reč, i može da postidi mnoge Srbe.
I gle čuda, tamo daleko i jeste Venovo selo.
Doskorašnji šef kabineta generalnog direktora "Ziđin kopera Srbija" počasni je meštanin borskog sela Slatina. Svadbe, veselja, slave... nema bez Vena. Uvek je tu kad treba seljanima. Iako ga je posao minule zime odveo put dalekog Konga, gde "Ziđin majning grupa" ima rudnike, Ven je obećao da će se ubrzo vratiti u svoju Srbiju. I tako i bi. Nakratko, doduše. Ali stigao je i da sa srpskim novinarima ide i do Kine, gde nam je "Ziđin" bio domaćin.
U ugao dođoše i veseli Rusi.
- Zdravstvujte - dižu čaše dok Indijac pušta "Kaljinku".
Za šankom su Kineskinja, Nemica, dvoje Srba... Uobičajen miks sa svih strana.
Laku noć. Do sutra. I reprize. Za kraj kome kraja nema uz pesmu i Radetovu klopu. Opraštanje do vrata. A na vratima koktel od rakije.
Noć topla. Prekoputa kraljica noći promiče s gospodinom.
- Morate i malinovaču da probate - sa ulice se vraćamo, ne da Nikola poći.
- Živeli!
Sad je stvarno kraj. Za koji sat čeka nas aerodrom. Doviđenja, Šangaj...
Jelena S. Spasić
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.