Ona je žena specifičnog muzičkog i modnog stila. Želi, kaže, da klasičnu muziku približi svima. Već deset godina radi kao PR menadžer Beogradske filharmonije i uspeva joj to. A uspeva joj i da šokira ljude na ulici dok na sebi ima specifičnu garderobu i torbe u obliku buldoga, čajnika, cepelina ili paradajza... Nju to, kaže, zabavlja...
Na asfaltu beogradskih parkova i duž celog Jadrana odvijalo se moje detinjstvo. Rođena sam u Jugoslaviji, u beogradskoj Kosovskoj ulici, za koju ostajem vezana ceo svoj život.
Kad smo moja dve godine starija sestra Milica i ja bile male, naš tata Vujadin bio je jedan od malobrojnih beogradskih advokata, a mama Mirjana je s mojim dolaskom na svet napustila posao da bi za nas napravila poseban dom. Nismo išle u vrtić, pa su naši prvi drugari bili klinci iz maminog i tatinog obožavanog društva, a za njihova legendarna druženja se vezuje naše celokupno detinjstvo.
Svi su živeli u nekoliko susednih ulica, pa se živo sećam kućnih terevenki na relaciji Kosovska-Makedonska i mirisa starog "Orača", "Proleća" ili "Vuka". Ljuljaške u Pionirskom, sankanje u malom parkiću (Skupštinskom) i ne toliko voljeni autići na Tašu, gde sam bila samo suvozač dosta veštije Milice, koja je upravljala kao Fanđo, tu se odvijao gradski deo našeg detinjstva. Mama je držala disciplinu, a tata je bio oduvek slab na nas, pa smo u jednom periodu imale čak i ljuljašku u stanu. Nije bilo veće sreće nego kad dođe sa suđenja ili iz kancelarije da nas ljulja.
Tri gracije i pet metara sreće
Međutim, najveći deo uspomena iz detinjstva miriše na Jadran, gde smo provodile po čitavo leto i veliki deo godine, na njegovoj severnoj i južnoj obali. Tata je oduvek voleo da bude u epicentru dešavanja pa smo imali stan u Portorožu, a drugi deo leta smo provodile na Svetom Stefanu, odakle je mama. Naše najlepše uspomene žive na ovim obalama, a u njima je uvek puno ljudi - kako na našim polaroid fotografijama, tako i u mojim mentalnim, zabeleženim u sećanju. A najveća sreća našeg detinjstva imala je pet metara, koliko je bila dugačka naša brodica koja se zvala "Tri gracije". Na njoj smo provodili celo leto lutajući po otvorenom moru severnog Jadrana uz legendarne dane kada se okupljalo celo društvo pa nas je bilo ponekad i desetoro na njoj. To je bilo naših pet metara sreće iz kojih su nastali kilometri uspomena i legendarnih dogodovština.
Južni deo Jadrana vezuje se obožavanu maminu familiju, pesak svetostefanskih i miločerskih plaža i miris miločerske šume, za koju odgovorno tvrdim da je najlepši kilometar ove zemaljske kugle. Opet mnoštvo ljudi na fotografijama uz brojnu porodicu i beskrajnu trpezu kojoj su se stalno pridodavali stolovi. Sećanje na neponovljive babine makarule, koje je pravila rezanac po rezanac tepajući mi "pikolice moja", a grdila sa "pašče jedno". Ponosno ističem svoje paštrovsko poreklo i jednu od najlepših osobina koja se odatle može naslediti, a to je pripadnost i osećaj za drugoga.
Detinjstvo u Jugoslaviji
Moja jugoslovenska sećanja imaju boje leta i bljuzgavih beogradskih zima, u boji narandžaste kuhinje, koju smo svi imali, i maminih zeleno-crvenih šnitova iz Burde. Ali je unutar društva nas nekoliko imalo i autentičnu dekadenciju - telefon fiksiran u kupatilu kako bi iz kade moglo da se "žvaće" s prijateljima. Obožavala sam "Dinastiju", dovijala sam se da je gledam jer se puštala ponedeljkom uveče, a to je bilo zabranjeno i često se zezam da sam sve što znam o životu naučila iz "Dinastije". Kao i ostala jugoslovenska deca, radovale smo se poklonima koje smo dobijale iz Amerike, Trsta ili prijatelja iz Nemačke, pa je tako moja prva "barbika" bila - crnkinja. Ono što je bilo drugačije u odnosu na većinu druge dece je da nam roditelji nisu radili u državnim firmama, pa smo išli na odmor kad smo hteli i živeli prema sopstvenim pravilima, što će mnogo odrediti naše odrastanje i životne izbore.
Sestra
Sestri sam često zadavala glavobolje, bila je mogo poslušnija, dok sam ja bila sklona da hvatam krivine i izvlačila se na šarm. Imale smo netipično odrastanje, budno nadgledano, ali puno slobode, pa smo od moje četrnaeste i njene šesnaeste godine živele same, iako u neposrednoj roditeljskoj blizini. Na dve adrese u Kosovskoj ulici, u stanovima tačno jedan preko puta drugog, često smo pokušavale da sakrijemo svoje nestašluke i avanturice, što mami, naravno, nikada nije promaklo. Odgovornoj Milici sa mnom nije bilo lako jer sam oduvek volela da landram, a čak i danas, kada opominje svoju ćerku Anu, po inerciji vikne "Jelena!"
Školovanje
Bila sam Titov pionir i ponosan đak "Drinke Pavlović", nažalost, nisam stigla da postanem omladinka. Mi iz "Drinke" imamo bukvalno patriotska osećanja prema našoj školi i kao da imamo usađen neki kod koji je odredio naše ponašanje i stalno se susrećemo kroz život, pa i danas u Filharmoniji. Bila sam odličan đak sa izrazitom nesklonošću ka prirodnim naukama, ali uvek dobrim kompanjonima iz klupe koji su pripomagali. Kroz celo školovanje ću imati svoje partnere za smeh, u kome sam potpuno nekontrolisana i dan-danas, pa su me jednom čak i opomenuli komunalci zbog smejanja u kasne sate. Šta smeh zna koliko je sati?
Odmah pored "Drinke" je muzička škola "Vojislav Vučković", u koju sam išla, ali sam mnogo više volela da sviram klavir kod kuće i skidam melodije koje su mi se sviđale. Mnogo puta sam patila gledajući moju ekipu u školskom dok čekam čas klavira ili solfeđa. Bila sam rešena da završim samo nižu školu, međutim, desio se preokret s mladom profesorkom Majom, koja je došla na zamenu pred sam kraj niže. Otvorila mi je potpuno novi svet, lepotu muzičke literature i beskrajni život melodije, koju sam odjednom počela da nalazim svugde. Tako sam se potpuno okrenula klaviru i odlučila kasnije za muzičku gimnaziju, a nakon nje i za akademiju. Šopenov Nokturno u Es-duru bio je jedan od komada s kojim sam položila prijemni i danas najviše volim da ga sviram. Sećam se kao juče tog dana kada sam ugledala svoje ime na listi primljenih, tek sam napunila 18 godina, bila je pešačka subota pa sam išla sredinom glavne gradske arterije - tadašnjom ulicom Srpskih vladara, i bukvalno se osećala kako me nebo vuče za ramena od sreće. Doduše, tada mi se ostvarila i jedna dugo željena ljubav, pa je i to imalo svog uticaja.
Akademija
Na akademiji su me najviše obeležile dve osobe. Legendarna profesorka Olivera Đurđević naučila me je svemu što znam. Kako da analiziram, raščlanim i da slušam muziku. Ona mi je otvorila svet ka kamernoj muzici, u kojoj sam se potpuno pronašla. Za mene je muzika komunikacija, a u kamernoj muzici vodite najlepši dijalog s drugim muzičarima, slažete misli i uklapate ideje. Nikad nisam bila za solistu jer mi je to predstavljalo previše usamljeničku aktivnost, dok me ka kamernoj muzici nosila ljubav prema deljenju i zajedničkom stvaranju. I tu sam susrela jedinstvenog i neponovljivog Miloša Petrovića, koji mi je kroz muziku otvorio svet celokupne umetnosti. Jer on je baš to bio, umetnik retkog talenta, istančanosti, stila i erudicije.
Puno vremena sam provela u biblioteci, u kojoj sam istraživala izvođenja s raznih ploča jer Jutjub, zamislite, nije postojao, ali i u "Stupici" i "Manježu", gde smo provodili svoje studentske dane i noći, pa smo umeli da se vratimo iz kafane na akademiju i da sviramo po celu noć. To je bio dobar prirodni štit i mali oklop od narativa devedesetih koji je bio svuda oko nas.
Karijera
Nakon završenih studija sam prešla na drugu stranu parka Manjež, gde sam počela da radim kao profesorka klavira na Katedri za snimanje i obradu zvuka, na Akademiji umetnosti. Tu sam provela gotovo deset godina dočekujući i ispraćajući razne generacije, a sećam se da su svi studenti prve generaciji bili stariji od mene. Na toj katedri su se skupljali zaljubljenici u muziku, od kojih su mnogi frontmeni ili članovi poznatih bendova ili snimatelji i producenti koje sada srećem kada odlazim na gostovanje po televizijama. Jako je smešno što me i danas zovu "profesorka", iako je razlika u godinama gotovo minimalna. Profesorski život mi je pružio priliku za davanjem, pa mi godi kad mi nekadašnji studenti kažu da pamte naše razgovore na široko postavljene muzičke teme. Za to vreme sam i magistrirala na Univerzitetu umetnosti na Katedri za menadžment u kulturi jer su me komunikacije i kreativan rad u kulturi već uveliko zanimali. I tako dolazimo do moje najveće ljubavi, a ime joj je Beogradska filharmonija. Oduvek je za mene ova kuća predstavljala posao iz snova. Divila sam se svemu što je Ivan Tasovac od nje napravio i karakteru koji joj je udahnuo. Za mene je Beogradska filharmonija bukvalno predstavljala sliku zemlje u kojoj bih volela da živim. Ta učtiva drskost, smela kapricioznost u namerenosti da se bude najbolji, bila je revolucionarna. San mi se ostavio 2014. godine, kada sam počela da radim kao PR menadžer.
Filharmonija
S Filharmonijom sam se stopila, poistovetila i saživela. Ona mi je pružila prostor da sva svoja znanja stavim u pogon i u funkciju s ciljem da jezik klasične muzike prevedem, približim, a da ne pojeftinim, i u njega uvučem veliki broj ljudi. To je beskrajni prostor za kreativnost u osmišljavanju načina na koje ćete prići ljudima. Filharmonija mi je puno toga dala, a ja sam joj se potpuno posvetila. Za ovih deset godina sam doživela neprocenjive trenutke, brojna muzička iskustva i susrete. Naša prva američka turneja 2014. jedno je od najlepših sećanja, radila sam dan i noć na svim vremenskim zonama kako bih celoj planeti rekla da je Filharmonija stigla na krov sveta. Imala sam prilike da ranije boravim u Njujorku i odlazim u Karnegi hol, ali momenat kada je Beogradska filharmonija u ovoj sali intonirala srpsku himnu, ponos stotine filharmoničara koji su došli da pokažu šta umeju i da ostave srce na terenu, za mene je bilo osećaj najvećeg patriotizma koji sam ikada doživela.
Koncert na otvorenom
Slično osećanje sam imala nakon našeg prvog koncerta na otvorenom 2017, koji je među najlepšim filharmonijskim doživljajima i mog celokupnog života. Uzbuđenje s kojim smo ga pravili, neizvesnost da li ćemo uspeti da okupimo toliki broj ljudi koji smo planirali, trenutak kada mi je rečeno da ljudi u ogromnim grupama peške prelaze Brankov most na naš piknik, dovelo je do euforije koju nikad neću zaboraviti. Još uvek mi suze naviru na oči kad se setim skandiranja publike našoj Filharmoniji i reke ljudi koje su se ponovo peške vraćale ozarenih lica. Toliko sam bila ponosna kao Beograđanka i na Filharmoniju koja je uz ove događaje vratila dostojanstvo našem gradu. Taj prvi Koncert na otvorenom je bio poznat po tome što smo na kreativan način pozvali publiku da bira program koji će orkestar svirati i na taj način smo je odmah integrisali u događaj. Tako će nakon ovog muzičkog piknika početi da dolaze brojne nagrade za komunikacije, kasnije za filharmonijske bebeće koncerte i druge kampanje i akcije. Te nagrade su nedavno obuhvaćene u najveću koju sam dosad imala čast da primim, kao dobitnica međunarodne nagrade PRP PR Global Awards za doprinos pojedinaca u struci komunikacija.To je zaista bila velika čast, pogotovo što sam među laureatima iz 30 zemalja sveta koji predstavljaju vrlo prestižne kompanije.
Tasovac
Za mene će večan deo Filharmonije biti Ivan Tasovac kao osoba koja je u velikoj meri obeležila i moj život. Ma Tasa uošte nije osoba, on je sila prirode, jedno čudo koje je kao kometa pogodilo ovu kulturnu sredinu u kojoj je ostavio neizbrisiv trag. Imala sam veliku sreću da budem ne samo njegova bliska saradnica već da ga imam za prijatelja.
Pre Filharmonije smo se znali iz grada, a samo što sam počela tu da radim, Tasovac je otišao na mesto ministra kulture. Ništa mu nije promicalo i budno je pratio način na koji sam preuzela komunikacije i za mene nije bilo veće sreće nego kad se vratio u Beogradsku filharmoniju. Tada počinje jedna žurka, ozbiljan rad u beskrajnoj zabavi i dečje radovanje svemu što bismo smislili i sproveli. Dan je počinjao s njegovim zvonkim glasom: "Milašinka, dođi do mene", satima smo mogli da pričamo, smejemo se bez granica razmenjujući abere i ideje, a svaki razgovor se završavao: "Ček, nisam ti još i ovo rekao/rekla." Skoro će tri godine otkako smo telefonom pričali poslednji put, a njegov broj je još uvek među deset najčešće biranih kontakata iz telefona. Tasovčev odlazak je za mene bio jedan od najtežih životnih udara, prvo betonsko iskustvo bolnog gubitnika iz koga ću naučiti nešto što će mi kasnije, kada će biti i još teže, puno pomoći. Dok su filharmoničari svirali Šostakovičev Valcer, koji je obožavao i s kojim smo se od njega oprostili, a dok smo mi iz produkcije držali transparent "BGF voli Tasu", koji je podrhtavao u našim rukama, osetila sam prvi put da je ljubav večnija, veća i jača od smrti. Tasine igrarije su mnogima od nas donele puno radosti i posebno sam sentimentalna kada srećem ljude koji su ga davno znali, a oči im bleštavo zasjaje na spomen njegovog imena kao da su ga juče videli. Još je smešnije što i nakon života još uvek smeta onima koji uporno ne mogu da ga dostignu, i verujem da ga to jako zabavlja.
Zbog njega i zbog Beogradske filharmonije, zbog celog našeg društva i mene kao Beograđanke koja vodi burni ljubavni život sa svojim gradom, imam poseban elan i odnos prema Tasovčevoj misiji da Filharmonija dobije svoju zgradu, koja treba da bude moderni simbol kulture i kreativnosti i odraz života kakav svi zaslužujemo.
Putovanja
Tokom svojih dvadesetih godina sam puno putovala koristeći dugačke letnje odmore za svoju veliku strast, a to su strani jezici. Moja prva sećanja se vezuju za tečaj engleskog u Domu omladine na koji je mama vodila Milicu, koja je tada imala pet godina, što je bila donja granica za upis, ali ja sam uporno insistirala da prime i mene. Sećam se da sam jedva dobacila ruku s podignuta tri prstića do katedre tičer Linde kada me je pitala koliko imam godina, jer sam očajnički želela da učim jezik. Ne krijem, prijalo mi je što sam bila najmlađa, jer su me dečaci zvali "mala Jelena", pa su časovi engleskog bili obogaćeni prvim simpatijama.
Putovanja kroz jezike su za mene predstavljala krucijalno iskustvo kojim sam kompenzovala loš status našeg tadašegnjeg pasoša, s kojim se nije lako putovalo. Širinu znanja, razmišljanja, prirodnu otvorenost i sklonost ka novim stvarima, živela sam kroz učenje italijanskog u Firenci, Veneciji i Rimu, francuskog u Parizu i Nici, španskog u Madridu i Barseloni. Mesecima bih boravila u ovim gradovima, sticala prijatelje iz celog sveta, s kojima se i danas družim uz dinamične obilaske koncertnih dvorana i istraživanja svetske umetničke scene.
S mojih lingvističkih putovanja nosim sećanje na najlepši spontani koncert koji sam ikad odsvirala. Bilo je to rano septembarsko jutro u venecijanskoj izmaglici, prolazila sam San Markom, koji je čarobno izgledao bez ljudi, čak i bez golubova, dok se grad polako budio, a livrejisani konobari nameštali stolove legendarnog "Florijana". Prolazeći pored bašte kafea u kom je klavir bio na podijumu, zamolila sam da malo koncertiram. Usledilo je "Prego, signorina, con piacere", i tako sam odsvirala tri Bramsova Intermeca na pjaci San Marko gledajući u Duždevu palatu, iza koje se vedrilo novo jutro najlepše i neponovljive Serenisime.
Moj Beograd i moja moda
I pored boravka u mnogim gradovima, putevi su me očigledno vraćali u Beograd, u čijem životu vrlo aktivno učestvujem. Od školskih dana, kada smo bežali sa časova da bismo išli na Fest, odrastanja na nekadašnjem Bitefu i istraživanju svega što je ovaj grad nudio ili skrivao. Ljubitelj sam gradskog života, a posebno je bilo iskustvo trčanja Beogradskog maratona 2012, kada mi je poklonjen 21 kilometar beogradskih ulica otvorenih za nas trkače i doživljaj grada iz potpuno drugačije vizure. Jednako veliku radost mi predstavlja što već nekoliko godina u ime Beogradske filharmonije bodrim trkače dok filharmoničari sviraju i razmenjuju talase zahvalnosti, divljenja i podrške.
Svesna sam da moj modni stil skreće pažnju, pogotovo kod nas, ali su me nedavno i na Venecijanskom bijenalu iz Njujork tajmsa zamolili za fotografiju, koju su objavili. Mnogo volim boje i neobične aksesoare, jednobojne stvari kao ni jednobojne ljude, jednostavno ne primećujem. Sopstveni stil je igra kroz koju šaljemo poruke, a mene pogotovo zabavljaju one duhovite. Zato me do ludila zasmejavaju svakodnevni predmeti u blesavoj formi, pa su mi tako torbe u obliku francuskog buldoga, čajnika, cepelina ili paradajza. Šetnja s njima čini svet mnogo zabavnijim mestom, a reakcije prolaznika idu od pogleda ispod obrva do oduševljenja, zaustavljanja i uličnog ćaskanja.
Epilog
Roditelji su mi pružili nešto najvrednije što se može imati, a to je sloboda. Odgajana sam da slobodno budem ono što jesam i da biram šta želim. Srećna sam što me mama i dalje budno nadgleda, naravno, sada na drugačiji način. Tatina krila su uvek oko mene, jer ogroman ponos što sam imala baš takvog oca odgurkuju ogromnu tugu zbog njegovog odlaska. U prvom dečjem leksikonu, na pitanje šta najviše volim da radim s tatom, napisala sam "da pričamo o životu" i tako je bilo bukvalno do poslednjeg dana. Kada je teško i kada je neka veća frka, pomislim na tatu i odmah se ispravim. Međutim, nedostaje mi kad sam radosna, da mu kažem da sam se zavolela s divnim čovekom, da slavimo Anine i Đoletove rođendane, čija sam ponosna tetka, i delimo mnoge male radosti. Jer je samo sreća kad se deli veća, što su u mene moji roditelji s puno ljubavi usadili, na čemu sam večno zahvalna.