Lokalni izbori su retko kada stvar strategije jer pitanja koja se tu rešavaju ne uključuju visoku svetsku politiku, već prizemne lokalne probleme i još prizemniji juriš na lokalna preduzeća, pa je tu taktika, a ne strategija ono što presuđuje. Tako je bilo i sa upravo završenim gradskim i lokalnim izborima u našoj maloj, ali ponosnoj zemlji. Na njima su svi taktizirali mesecima unazad, pa su se usled tolikog taktiziranja i njihov datum i njihov format nekoliko puta pomerali.
Taktička igra vlasti je bila da podeli opoziciju, u čemu je i uspela, a taktička igra opozicije je bila da rekonfigurira samu sebe, ne nekom višom taktikom, već prostom borbom za uticaj unutar bloka, u čemu je takođe uspela. Vlast je podelila opoziciju na tzv. bojkotaše i tzv. izlaznike, pa je samim tim i pomogla opoziciji da rekonfigurira samu sebe, jer sada imamo nove igrače na opozicionoj sceni, što ne znači da su oni stari nužno propali. Najveći gubitnik održanih gradskih i lokalnih izbora su bojkotaši, ali oni imaju prisustvo u parlamentu pa će se praviti kao da ništa nije bilo i evo već sutra će u Skupštini praviti galamu kako bi bili opet vidljivi. Najveći dobitnici ovih izbora su vlast, koja je dobila najželjeniji kolač - Beograd - na tacni usled nemuštih opozicionih nadgornjavanja, ali dobitnici su i one opozicione grupacije koje su ispunile prazan opozicioni prostor - dva doktora - „mali“ doktor prava Savo i „veliki“ doktor medicine, Nišlija Milić, a tu je i treći sveprisutni doktor medicine Nestorović.
Iako mnogi čupaju kose što nam se ništa u državi i društvu ne menja, ipak se može reći da je na održanim izborima bilo napretka. Do juče su glavna opoziciona nova lica bili likovi poput Belog Preletačevića, a danas imamo tu pomenuta tri doktora, iako jedan od njih - Nestor - takođe voli performanse a la Preletačević, dok je mali Savo negde između performansa i ozbiljnosti (ipak za ozbiljnost trebaju i godine), dok je dr Milić potpuno ozbiljan i biografijom i ponašanjem i „leđima“, pa je on na granici da se s taktičkog nivoa digne na strateški. No, nije to lak zadatak među okorelim taktičarima koji su bili kadri svakoj novoj nadi i njenoj grupaciji prići suptilno, tražiti joj slabe strane i strpljivo čekati svoj trenutak.
Na kraju krajeva, srpska politika je oduvek bila više taktiziranje nego strategija i nije nam ubogima na tome zameriti, jer lako je Kini ili Americi da imaju strategiju za narednih pola veka kada su jaki i moćni i imaju straobalne resurse. Nama ubogima je to teško jer smo sirak tužni bez ide ikoga i slamka jedna među vihorove, pa se moramo povijati kako ti vihorovi duvaju, da nam ne bi oduvali kuću nasred druma.
Lako je u Americi i Kini biti državnik jer su to države u pravom značenju te reči. Teško je biti državnik u Srbiji, koja povazdan pušta na sve strane poput lavora kome je teško zapušiti sve rupe. Zato je naša politika bila i ostala taktiziranje i u njoj su se samo vanredno javljali državnici od formata i to tek onda kada su to međunarodne okolnosti dopuštale. Međunarodne okolnosti su trenutno veoma mutne i neizvesne, pa ne možemo očekivati da će se naša politika podići s taktičkog na strateški nivo sve dok te okolnosti ne budu jasnije, kada će možda i biti prostora za strategijsko državništvo.
Do tada nam svima, i „vlasnicima vlasti“ i opozicionarima, sleduju suvoparno taktiziranje i mali driblinzi, kako bi se održali na površini nemirnog svetskog geopolitičkog mora, poput bušnog lavora koji pušta na sve strane.