FAMOZNO SVETISLAV BASARA: POSTIZBORNA MITOLOGIJA
Najnovija predizbornost, izbornost i postizbornost dekonstruisale su dva lažna mita: 1. mit o davanju/nedavanju legitimiteta i 2. mit o medijskoj nadmoći kao nesavladivoj prepreci. A ako bi htela da izvuče neke pouke - u šta čisto sumnjam - opozicija serbska bi morala sama poraditi na dekonstrukciji mita o samoj sebi.
Krenimo od mita do mita. Ovde sam u više navrata pisao da legitimitet, temelj svake vlasti, nije nešto što se daje ili oduzima i da legitimitet - koji ne mora uvek da bude zasnovan na legalitetu - ili imaš ili nemaš. Dok ga imaš, voziš, Miško, kad ga izgubiš, strmopižđuješ se a vlasti. Pisac hoće da kaže da legitimitet nije ništa empirijsko, mehaničko ili numeričko.
Uzmimo primer najdramatičnijeg srpskog gubljenja legitimiteta u XX veku, onog Miloševićevog. Jeste Miloševićev legitimitet uzdrmala izborna pobeda DOS-a, ali to bi se dalo „zakrpiti“ da mu lavovski deo legitimiteta nisu oduzeli i njegovi ljudi, što bi se takođe dalo „zakrpiti“ da mu legitimitet nisu uskratili Rusija, Udba i ostale „bezbednosne“ zajednice.
Ništa nije bilo lično. Ni Rusija ni Udba mu ne bi oduzimale legitimitet da ga Milošević prethodno nije sam izgubio. Kako? Ja to uvek ovako tumačim: legitimitet je kao benzin - dok ga ima, voziš, kad ga nema, staješ. Najprostijim rečima: Milošević je potrošio svoj legitimitet i stao.
Ima tu još kvaka. Blanko oduzimanje legitimiteta - kec u rukavu bojkot efendija - znači davanja legitimiteta nelegitimitetu, pogotovo u Srbiji u kojoj Visokoj Vlasti 85% legitimiteta daju Moskva, Peking i (s nešto manje entuzijazma) „kolektivni Zapad“.
Shvatimo ovo kao „prijedlog za razmišljanje“, pa pređimo na sledeći lažni mit koji je onomad prdnuo u čabar: mit o medijskoj nadmoći kao nesavladivoj prepreci, koji je u paramparčad razbila juče pomenuta lista „GG Dragan Milić“, koja je u totalnom medijskom mraku, uprkos režimskom blaćenju ništa manjem od onog koje je fasovala opozicija, ostvarila fantastičan rezultat.
Sad na scenu stupa seljački skepticizam koji kaže: Lako je dr Miliću, on je poznati hirurg, čovek ugledan i uticajan među Nišlijama. Na šta ja kažem: A što vi niste poznati hirurzi, ljudi ugledni i uticajni u svojim sredinama. I koji, uopšte qwrz bilo ko traži u politici ako nema ugled i uticaj. Nije naodmet imati ni para. Naprotiv. Otkud nam pare? Nađite.
Ukoliko bude bilo pameti - u šta čisto sumnjam - otresitiji deo opozicije bi posle ovih izbora trebalo da prestane da se gubitnički identifikuje kao „opozicija“ i da u prvi plan isturi svoje političke identitete. Budući da takvih identiteta, bar ne jasnih, u opoziciji nema, valjalo bi poraditi na profilisanju.
Može se biti - i često se biva - „u opoziciji“ - tj. ne biti vlast - ali se ne može, bar ne bez teških posledica, biti „opozicija“, pogotovo ne opozicija širokog spektra, nipošto profesionalna, a pogotovo se ne može - mada se stalno pokušava i stalno prolazi kod sirotinje raje - opozicioni status predstavljati kao moralno superiornu poziciju, kojoj zli i pokvareni ljudi neprestano mrse konce.