Poštaru iz Bara, kod Rekovca, Goranu Jovanoviću Kemišu (56), glave umalo nisu došle samo dve pečurke - otrovne.
Kada se 30. maja vraćao s posla, kaže, svratio je u obližnju šumu da nabere pečurke kojih je bilo baš mnogo, jer im je pogodovao dotadašnji kišni period. I, dok je sakupljao vrganje i lisičarke, ugledao je "dve prelepe sunčanice", pa je od njih kasnije pripremio ručak i uopšte nije osetio bilo kakvu razliku u ukusu.
Međutim, samo petnaestak minuta kasnije, osetio je mučninu u želucu, uz bol u glavi i ekstremitetima, ali nije uspeo da izađe u dvorište i udahne svež vazduh - srušio se posle samo nekoliko koraka i više ničega se ne seća...
- Onesvešćenog i u lokvi krvi pronašle su me šestogodišnje unuke Dunja i Vanja. Odmah su pozvale moju suprugu Vesnu i oca Milena, koji su alarmirali Službu hitne pomoći, čija je ekipa konstatovala slabe otkucaje srca. Preživeo sam zahvaljujući lekarima Doma zdravlja, koji su me održali u životu do Kliničkog centra u Kragujevcu, gde su tamošnji stručnjaci bdeli nada mnom i borili se da ne umrem. Jer čitavih 17 sati bio sam u komi - objašnjava Jovanović.
Kada se probudio, seća se, bio je vezan zbog halucinacija i dezorijentacije usled dejstva, ispostavilo se, otrovnih "dvojnica" njegovih omiljenih, jestivih pečurki.
Brao pečurke od detinjstva i verovao iskustvu
- Oko mene su bila dva lekara i četiri medicinske sestre, pa sam od njih saznao da sam preživeo činjenici da sam zdrav i snažan. Rekoše, za nekoga nežnije konstitucije ishod bi bio fatalan... Meni je, ipak, bolje bilo tek posle trodnevne terapija, a sada svima savetujem da se ne igraju životom i da ne misle da uvek mogu da razlikuju jestive pečurke od otrovnih. Ja ih berem od detinjstva i verovao sam iskustvu, ali je ono, eto, umalo bilo kobno. Jer svaka jestiva pečurka ima otrovnu "dvojnicu" i veoma ih je teško razlikovati - objašnjava Jovanović koji je, inače, još 2012, proglašen za najboljeg poštara u regiji i među istaknutijima u čitavoj Srbiji.
Nikada, veli, nije vratio poštu, poznaje svaki sokak i sudbine meštana, a mnogo puta starijima - koji iz brdovitih sela ne mogu da siđu u Rekovac - odnese životne namirnice i popriča sa njima. Kada su putevi zavejani, pešačio je na desetine kilometara da bi dostavio pisma, a omiljen je i kao veliki šaljivdžija.
Inače, iz hobija sakuplja fotografije i dokumenta iz prošlosti, kao i stare predmete, pa se tako posebno ponosi trubom iz prošlog veka, kojom su poštari nekada najavljivali ulazak u selo...
(Kurir.rs/Novosti)
Bonus video: