Mnogi se pitaju kako izgleda živeti u SAD, a to je na svom ličnom primeru iskusio i doživeo Dejan Manojlović iz Srbije koji je četiri puta, kao student, išao u ovu državu da radi preko leta.
On je, preko agencija specijalizovanih za pronalaženje posla našim studentima u SAD, prvo pronašao posao u Severnoj Dakoti, a nakon toga je tri godine radio u državi Mejn. Za podkast Moja Amerika ispričao je svoja neprocenljiva iskustva.
- Još kao klinac sam sanjao o Americi, a pritom mi je 2003. najbolji drug iz osnovne škole otišao za Las Vegas. Kroz njegovo odrastanje i iskustva sam i sam zavoleo Ameriku i tražio način da odem tamo. Te 2012. sam to i uspeo - priča Dejan.
Svaka država u Americi je, navodi, priča za sebe, ali "Severna Dakota je mesto gde jednostavno upoznaješ onu pravu Ameriku".
- To je ona prava Amerika. To ne možeš videti u Kaliforniji, u Nevadi, na Floridi, Havajima, Aljasci. Bio sam smešten u Majnotu. To nije mali grad, ali nema nekog provoda, nema zanimljivih stvari za mlade ljude, ali da se zaradi - može. Međutim, tamo sam doživeo neke stvari koje nisam nigde drugde. Desilo mi se da se sa drugom šetam ulicom, pričamo srpski, priđe nam lik i opomene nas da moramo da pričamo engleski jer je to Amerika. Rekao sam:"Čoveče, ovo je slobodna zemlja, mogu da radim šta hoću". Ali, odgovor je bio: "Ne, ne, ne, ovo je naš grad" - priča Dejan i dodaje da je to "hard kor Amerika" i da kada je to pričao Amerikancima iz drugih zemalja - Mejna, Nevade, Kalifornije, oni su se smejali, jer toga tamo nema:
- Meni je to sve bilo zanimljivo. Bio sam klinac od 20 godina, tad sve olako shvataš.
U Mejnu je 2014. radio u mestu Kenebank u jednom restoranu. To je, kako kaže, više selo nego grad, ali izuzetno skupo selo. Prve godine u Mejnu je radio kao pomoćnik u kuhinji i to oko 85 sati nedeljno. Prekovremeni rad mu je bio dodatno plaćen.
- Tada je bilo, čini mi se, nekih 8,5-9 dolara osnovna satnica, a prekovremeni rad, zna se, 50 odsto na osnovicu. Živeli smo jako blizu, možda 150 metara od posla, ali tamo nema ništa i sve je strašno skupo. Ko je hteo da radi, mogao je baš da zaradi.
Druge godine kada je otišao tamo, odmah je dobio povišicu jer se vratio na isto mesto i imao iskustva. Radio je uz menadžera restorana sve vreme.
- I tu nam se desi jedan peh, jedan incident. Dnevno smo kuvali oko 500-600 jastoga, ako ne i više. Kad smo ih izvlačili iz jednog bazena, obojica smo pali sa 2,5 metra, on je slomio ruku na više delova. Ja sam bio bez svesti, možda, 20 sekundi, ali sam bio dobro. Došla je policija, ambulanta, pregledali su mi sve i bio sam dobro. Ali, menadžer nije mogao nastaviti. Postavilo se pitanje ko će da ga zameniti i jedini sa iskustvom sam bio ja. Tako da sam ja preuzeo to njegovo radno mesto - da budem zapravo neko ko vodi ceo restoran. Znači, od trebovanja do, maltene, brojanja pazara. Vrlo je čudno, inače, da jedan Amerikanac, gazda, prepusti to sve jednom studentu, ali on je imao veliko poverenje u mene.
Ta druga godina je bila, kaže, prekretnica za njega. Mnogo je napredovao i što se tiče plate.
- Svaki put kad se vratiš, imaš povišicu. I sve moguće benefite. Posle nisam plaćao ni smeštaj. Imao sam auto, nisam razmišljao o gorivu. A na kraju sam neočekivano dobio i par hiljada dolara bonusa. Međutim, nema hleba bez motike. Radio sam između 100 i 105 sati nedeljno. Spojio 100 dana bez slobodnog dana. Ne može neko raditi 40 sati i očekivati da će zaraditi ne znam koju sumu. Kidao sam tamo. Možda sam za pet meseci imao dvadesetak slobodnih dana.
Zanimljivo je da i porodica Buš u tom okrugu u Mejnu ima svoje imanje, pa su tu provodili leta kada je u Teksasu bilo prevruće.
- Kada sam unapređen za menadžera celog restorana, imao sam privilegiju da lično pripremam hranu za poznate ličnosti koje dođu u restoran. A kako Bušovi tamo imaju prilično veliku vikendicu, jednom u dve nedelje su dolazili u restoran i ja sam jedini mogao da im spremam hranu. Ista priča je bila i kada je Klinton došao. Njega sam takođe upoznao, iako sam hteo da mu kažem neke stvari, ali nisam mogao jer sam tu bio zaposlen - priča Dejan i dodaje da je uppoznao i Kventina Tarantina.
Što se mišljenja o samim Amerikanacima tiče, kaže da mu je u početku, 2012, bilo simpatično to što gde god da dođe, svi ga pozdravljaju i pitaju kako je.
- Mislio sam da oni zaista pitaju kako si i da im je stalo, ali nakon par dana sam shvatio da je to jedan sleng koji jednostavno ide uz pozdrav - kaže on.
Drugo, primetio je da su Amerikanci ljudi koji ne znaju da se oblače, a i kada se vratio iz SAD mnogo je više cenio našu hranu.
- U Americi je u 90 odsto slučajeva fast fud hrana. Prve godine u Severnoj Dakoti sam otišao sa sedamdesetak kilograma, a posle tri i po-četiri meseca koliko sam bio tamo imao sam skoro sto kila. Znači, oko deset kila mesečno sam nabacivao jer sam samo jeo čizburgere, pomfrit, picu.
Dejan kaže da je mu je u svakom slučaju boravak i rad u SAD doneo mnogo koristi. Pored toga što je zaradio novac, proputovao SAD, usavršio engleski, on se naučio i radnim navikama i disciplini, a to naučeno mogao je i da primeni u Srbiji u kojoj je oduvek i želeo da živi i radi.
- Imao sam prilike da ostanem u SAD, ali je ovde ipak moja kuća. Ovde su moji koreni, moja jedina kuća.
(Kurir.rs/R.K./Moja Amerika Podcast)
Bonus video: