Kako sad to? Zar juče nisam najavio nastavak iz prošlog broja? Jesam. Ali sam prekjuče, dok sam pisao našu jučerašnju kolumnu, bio smetnuo s uma da će juče - kad pišem našu današnju kolumnu - biti četvrtak, dan u kom izlaze nedeljnici, tako da će najavljeni nastavak iz sutrašnjeg broja biti publiciran u preksutrašnjem broju. Čitava zavrzlama, a?
Zašto je izlazak nedeljnika poremetio moje famozne planove? Evo zašto, što rekla štampana krpa Blic. Zato što sam u nedeljniku Nedeljnik pročitao uvodnik glodura Miladinovića, na koji imam stanovite primjedbe. Da ne bude zabune: Miladinoviću je u inkriminisanom uvodniku manje-više svaka ka vladičina, osim jednog detalja koji mi je zapao za oko, pak sam rešio da malo polemišem.
Zašto? Zato što se đavo krije u detaljiima, na koje u Srbiji - zemlji krupnih planova, grandioznih ideja, velikih priča i velikih sranja - gotovo niko ne obraća pažnju. Miladinović, inače, odlično politički misli, jasno sagledava pravce (prava reč bi bila dire straits) razvoja političkog sistema burazerskog kretenizma, ali zbog premladosti - fali mu još petnaestak godina da poslaže kockice - povremeno podlegne starom srpskom system erroru, koji neprestano proizvodi srbske system failure.
Hajde da vidimo na kom se mestu u Miladinovićevom, analitički inače besprekornom tekstu o bespućima srbske izborne zbiljnosti, pojavljuje system error. Evo, gde, što reko Blic. U rečenici: „Izgleda da je Koštunica ipak bio u pravu. Ovoj zemlji najviše trebaju institucije.“
Ostavimo sad po strani to što Koštunica nikad i ni u čemu nije u pravu i bacimo malo svetla na njegova zaklinjanja na legalizam, rođenu braću zaklinjanja ibarskomagistralnih kurava na poštenje.
Niko u novije doba - a možda i nikada - nije više od Koštunice doprineo saterivanju Srbije u političku kliničku smrt. Upravo je taj nemušti dilber - doduše uz sasluživanja Udbe i legije propalica - zaustavio tek započete procese institucionalnosti, na čemu mu - sad će mnogi da sednu na dupe - uopšte ne zameram.
Odavno sam „revidirao“. Revidirani stav glasi: Srbija naprosto nije htela niti imala - niti će ikada hteti i imati - „visinu“ - spremnost da i ne pominjem - da se institucionalizuje i uljudi i zato je debelo zaslužila „ovo što nikad ovako nije bilo“, a udarnički radi na tome da debelo zasluži „ono što nikad neće biti kako će biti“. A biće jebeno, tvrd vam stojim.
Prevideti - namerno ili slučajno, svejedno - da se Koštuničin legalizam i državotvornost svodio na neskriven nastavak kontinuteta s Miloševićevim diskontinuitetom i razbojništvima i očuvanje Miloševićevih kabadahija i prividnih institucija, a naricati nad Visokim neinstitucionalnostima i muljavinam, to znači trasirati put mnogo većim (takođe zasluženim) belajima.
Tako to ide od nastanka, tako će ići do nestanka Srbije. Od jučerašnjeg govneta (system errora) napravi se pita, pa se pita, kad se ubajati, proglasi „zlatnim dobom srpske demokratije“ i „državotvornog legalizma“. I onda Jovo ponovo.