Obaveštajne službe nekadašnjeg Sovjetskog Saveza su jasno znale za umešanost Kurta Valdhajma u nacističke zločine. Stoga je predstavnik SSSR stavio veto na druge kandidate za mesto generalnog sekretara Ujedinjenih nacija 1971. godine
Zahvaljujući timu istražnih advokata predvođenih Elijem Rozenbaumom, postalo je jasno da je Kurt Valdhajm, bivši generalni sekretar UN i bivši predsednik Austrije, bio oficir Vermahta tokom Drugog svetskog rata i da je bio umešan u nacističke zločine u bivšoj Jugoslaviji i Grčkoj.
Obaveštajne službe nekadašnjeg Sovjetskog Saveza su jasno znale za umešanost Kurta Valdhajma u nacističke zločine. Stoga je predstavnik SSSR stavio veto na druge kandidate za mesto generalnog sekretara Ujedinjenih nacija 1971. godine. Shodno tome, austrijski diplomata Valdhajm je preuzeo predsedavanje, a SFRJ i SSSR su to iskoristili da bi dobili određene ustupke od UN i povećali špijunažu Udbe i KGB u Sjedinjenim Američkim Državama. A propust CIA da to predvidi bio je ozbiljan neuspeh za tu obaveštajnu agenciju u to vreme. U godinama koje su sledile, prala se „informacijama da je Valdhajm ustvari špijun KGB“.
U dokumentima CIA nalazilo se pismo jednog istočnonemačkog izdavača koji je navodio da je Valdhajm služio na Istočnom frontu kao pomoćnik nemačkom generalu Helmutu fon Panvicu, koji je zapovedao jedinicom ruskih kozaka koji su se borili na strani Nemaca na ruskom frontu. Drugi izveštaj je navodio da je Valdhajm komandovao specijalnom jedinicom koja je delovala u ruskoj pozadini kad su ga Rusi zarobili.
Lovci na naciste
Prema tom dokumentu, Sovjeti su ga oslobodili, dok su streljali druge oficire, koje su optuživali za ratne zločine, poput Fon Panvica.
„Valdhajm nikad nije zaboravio šta su Sovjeti uradili za njega, a to može da objasni njegovu naklonost prema SSSR“, navedeno je u dokumentu CIA.
Centrala CIA, međutim, odbacila je ove izveštaje. U poruci iz Vašingtona upućenoj u decembru 1981. različitim ispostavama CIA u svetu, CIA je ponovila standardne činjenice iz Valdhajmove biografije: „Činjenica da je Valdhajm imao državnu karijeru 35 godina, a da nije obeležen zbog povezanosti s nacistima, ukazuje da ovakve optužbe nemaju osnova.“ Ona je ovu ocenu o njegovim vojnim aktivnostima držala sve do sredine osamdesetih.
Eli Rozenbaum i Vilijam Gofer su pre više od 30 godina o tome pisali u svojoj knjizi „Izdaja: Unutrašnja priča o istrazi i prikrivanju Kurta Valdhajma“. Prvi autor je bio advokat na suđenju u Kancelariji za specijalne istrage ranih 1980-ih. Ovo odeljenje Ministarstva pravde SAD prvenstveno se bavilo pronalaženjem i deportacijom nacističkih zločinaca. Možda bi malo ko znao za Valdhajmovu nacističku prošlost da, pošto je predvodio UN, nije postao i predsednik Austrije. Kod kuće, političar je bio veoma tražen i to je vešto iskoristio. U martu 1985. austrijske socijaldemokrate su ga pozvale da se kandiduje na izborima ispred njihove stranke. Međutim, Valdhajm je otišao u Narodnu partiju, koja je imala veću podršku birača.
„Austrijanac kome veruje ceo svet“, glasila je parola na predizbornom plakatu sa sve likom bivšeg generalnog sekretara UN. Međutim, tih dana glavni urednik časopisa Profil Helmut Foska je od nepoznatih ljudi dobio fotografije s fronta iz Drugog svetskog rata - a na njima kandidat za predsednika u uniformi nacističkog oficira!
Lerov oficir
Valdhajm je u svojoj biografiji zabeležio da je posle anšlusa Austrije od strane Trećeg rajha 1938. ubrzo regrutovan kao vojnik. Tri godine kasnije ranjen je na Istočnom frontu i posle hospitalizacije radio je samo administrativne i prevodilačke poslove za vojsku.
U početku, novinari su kompromitujuće dokaze o kandidatu doživljavali kao obično prepucavanje političkih rivala. Međutim, uoči izbora na zidu kasarne bečke Vojne akademije osvanula je spomen-ploča u čast Aleksandra fon Lera, komandanta Armijske grupe E na Balkanu. Ovaj austrijski general-pukovnik poznat je Srbima jer je lično naredio bombardovanje Beograda 1941, a jugoslovenski vojni sud ga je proglasio ratnim zločincem i pogubio još 1947. godine. A Valdhajm je baš, kako se ispostavilo, služio upravo u Lerovom štabu kad je izdavao svoja najkrvavija naređenja.
Isti nedeljnik Profil je o ovome izvestio i, posebno, osvežio sećanje svojim čitaocima da je general Ler vodio deportaciju jevrejskog stanovništva Grčke u logore smrti, te podsetio i na nacistička naređenja da se žene i deca uzimaju za taoce, kao i na pogubljenja civila zbog moguće podrške jugoslovenskim partizanima.
Na suđenju 24. maja 1945. Ler je izjavio: „Da, čuo sam da su Jevreji bili zatvoreni u getima, a čuo sam i da su neki od njih umrli. Kasnije sam čuo i izveštaj da je policija koristila automobile s gasnim komorama za istrebljenje civila, navodno u Poljskoj. Nisam proveravao da li su te poruke tačne jer nisam bio odgovoran za njih i nisam imao priliku da to uradim.“
Istina o zločinima nacista na Balkanu proširila se i na generala Flepsa, s kojim se Valdhajm slikao 1943. na nekadašnjem vojnom aerodromu kod Podgorice.
Skandal je tada tek počeo, a predstavnik Svetskog jevrejskog kongresa otišao je iz SAD u Beč na preliminarnu istragu. Dokumenti o nacističkoj prošlosti bivšeg generalnog sekretara UN dospeli su u ruke Elija Rozenbauma, glavnog pravnog savetnika Jevrejskog kongresa. Na osnovu njihovog istraživanja, Komisija UN za ratne zločine je zaključila: „Valdhajm je bio umešan u nacistička masovna ubistva i trebalo bi da bude uhapšen.“
Zaboravni kandidat
Austrijski predsednički kandidat je morao da prizna nešto čega se najradije nikad ne bi sećao: „Da, znao sam za masovna streljanja. Uplašio sam se. Šta sam mogao? Morao sam da nastavim da služim da ne bih bio pogubljen. Nikad nisam pucao, pa čak ni video partizana.“
Svetska štampa je takav zaborav nazvala „Valdhajmovom bolešću“. Međutim, u samoj Austriji njegov ugled se samo pojačao. Bivši kancelar Bruno Krajski, koji je bio Jevrejin, nazvao je istragu Jevrejskog kongresa „besramnom“.
- Austrijanci neće dozvoliti Jevrejima iz inostranstva da nam govore ko treba da bude naš predsednik - rekao je političar, koji je vodio saveznu vladu 13 godina zaredom.
Izopšten
Čak se i Simon Vizental, najpoznatiji lovac na naciste u to vreme, zauzeo za Valdhajma. A uoči izbora Austrija je bila išarana transparentima sa sloganom „Glasajte za koga hoćete!“
Valdhajm je pobedio u trci za predsednika u junu 1986. Izrael je odmah posle inauguracije opozvao svog ambasadora iz Austrije, a tokom narednih šest godina diplomatski odnosi Tel Aviva i Beča su praktično prekinuti.
Gotovo niko od svetskih lidera nije čestitao Valdhajmu pobedu. Za sve vreme njegovog predsedavanja nijedna zapadna država ga nije pozvala, a niko od uglednih gostiju nije posetio Beč. To se dešava nakon što je pod kancelarom Krajskim 1950-ih i 1960-ih godina Austrija stekla međunarodni ugled, a njen glavni grad je bio domaćin značajnih sastanaka državnih lidera i usvojio važne međunarodne konvencije.
Aprila 1987. američki državni tužilac Edvin Miz objavio je da je Valdhajm stavljen na listu za nadzor kao osumnjičeni za ratne zločine. To je značilo da mu vlasti Sjedinjenih Država ne mogu izdati ulaznu vizu kao privatnom građaninu. Zabrana je sprečila bivšeg šefa UN da poseti SAD čak i nakon što mu je istekao predsednički mandat. Umro je u Beču u junu 2007. u 88. godini.
Austrija se posle rata vrlo brzo oslobodila zločina, prebacivši ih uglavnom na Nemačku. Iako je 1945. više od pola miliona Austrijanaca dobrovoljno priznalo da su bili članovi Nacističke partije Adolfa Hitlera
Bitka na Kozari i mladi Valdhajm
l S nemačkim jedinicama kad je napadnuta tadašnja Kraljevina Jugoslavija stigao je i mladi Valdhajm, koji je produžio put ka Grčkoj, gde je nastavio službovanje. Upravo Grčka je bila prekretnica i grad Solun sa okolinom, gde je živela velika i brojna jevrejska zajednica. U Solunu su nacisti počinili najgnusniji zločin, kad su pokupili kompletno jevrejsko stanovništvo, natrpali ljude u vagone i poslali u koncentracione logore u Austriji, Nemačkoj i Poljskoj. Od nekoliko hiljada Jevreja svega nekoliko stotina se vratilo živo.
Posle čišćenja prostora od Soluna do Atine, mladi oficir Valdhajm se kao obaveštajni oficir vraća na prostor nekadašnje Jugoslavije i uzima pre svega savetodavnu i obaveštajnu ulogu u saslušavanju zarobljenih civila i partizana na Kozari.
Upravo je Kozara tada bila najvažnija u partizanskom pokretu, odatle je krenuo plamen slobode. Naime, u proleće 1942. partizani u centralnoj i zapadnoj Bosni su oslobodili Bosanski Petrovac, Drvar, Glamoč i Prijedor. Te godine 20. maja je osnovana I krajiška brigada, slobodna teritorija se prostirala od reke Save pa sve do planina Kozare i Grmeča. Kako je najugroženija bila Banjaluka, u kojoj su se nalazile ustaške i malobrojne nemačke jedinice, da bi sprečili pad grada i širenje oslobođene teritorije u srcu NDH, odlučeno je da krvlju bude ugušen otpor na Kozari. Radi otpočinjanja ove operacije okupljeno je oko 11.000 nemačkih vojnika, 20.000 ustaša i domobrana, 2.000 četnika, a angažovana je i rečna flotila NDH i mađarskih okupatora samo s jednim ciljem - eliminisati partizane i po mogućnosti uhvatiti hiljade civila koji su pobegli na planinu u zbeg. Među ovom silnom vojskom bio je tada i poručnik Valdhajm. Nasuprot silnoj okupatorskoj vojsci nalazilo se 3.000 slabo naoružanih partizana i civili koji su im se pridružili u otporu okupatoru.
Posle intenzivne bitke, u noć 3. jula neke partizanske jedinice su probile obruč, ali je glavna grupa sledeće noći opet ostala opkoljena i uglavnom je uništena. Samo nekoliko stotina boraca s delom stanovništva probilo je obruč i uspelo da se izvuče prema planini Grmeč.
Veliki broj onih koji se nisu uspeli provući kroz obruč pali su u ruke ustašama i Nemcima, i tada su počinjeni veliki zločini nad njima. Po ustaškim i nemačkim dokumentima, u kozaračkoj ofanzivi zarobljeno je 68.000 ljudi. Spomen-park Kozara na Mrakovici prikupio je nepotpuni spisak od 33.398 pobijenih kozaračkih civila, dok sudbina mnogih nestalih ni do danas nije poznata.
Dosije F-25572
Nije otpečaćena cela arhiva
Josip Broz je, zahvaljujući prikupljenim podacima iz Drugog svetskog rata, ucenjivao i držao pod kontrolom tadašnjeg generalnog sekretara UN Kurta Valdhajma i preko ove krovne svetske organizacije radio šta mu je volja. Prema nekim istorijskim činjenicama, Tito je ucenjivao Valdhajma jer je imao njegov dosije F-25572 o zločinima koje je on kao nacista počinio u Drugom svetskom ratu na području bivše SFRJ, posebno na Kozari!
Pobornici ove teorije tvrde da je istinita pozivajući se na činjenicu da je u vreme Valdhajma u UN (1972-1982) SFRJ veoma dobro prošla u podeli uloga i poslova u Sekretarijatu UN. Valdhajmov ataše za štampu bio je niko drugi nego Titov čovek Rudi Štajduhard, a ambasadori SFRJ u UN Jakša Petrić i Lazar Mojsov imali su odličan pristup generalnom sekretaru. Mojsov je čak posle Titove smrti bio predsednik Generalne skupštine UN.
U svojim nastupima, generalni sekretar UN Kurt Valdhajm je hvalio Broza i isticao da jugoslovenski predsednik Tito igra veoma važnu ulogu u svetskim poslovima. Uostalom, Jugoslavija je bila jedna od prvih zemalja koje je novoizabrani generalni sekretar UN posetio, a njega je Maršal primio na Brionima „iza zatvorenih vrata“.
Iako su decenije prošle od tada do danas, i bez obzira na sve što se danas manje-više zna o Kurtu Valdhajmu, gotovo je sigurno da neki delovi Valdhajmovog jugoslovenskog dosijea, zbog svoje delikatnosti, nikad neće biti dostupni javnosti.
Ivan Čorbić