Bajlonijeva pijaca u Beogradu danas je jedino mesto koje podseća na ime poznate beogradske porodice. O Gordani Bajloni, koja je ćerka čuvenog Ignjata Bajlonija, malo se zna, mada je bila velika žena, snažnog intelekta i lepote.
Oni koji prolaze pored bezbroj zdanja u Beogradu često ne znaju da su mnoga nekada pripadala Bajlonijevima koji su bili ugledna građanska porodica, sa velikim brojem značajnih prijatelja širom sveta.
Prebogata porodica Bajloni je zbog rata i progonjenja izgubila apsolutno sve, oduzeli su im sve ono što su sticali decenijama, a Gordana se posle odlaska iz Srbije više nikada nije vratila u nju. U svojoj kući u Lisabonu u Portugalu imala je tek nekoliko uspomena koje su je podsećale na lepe dane.
Iako je ostvarila zapaženu poslovnu karijeru, a bila je i kolekcionar vrednih umetničkih predmeta malo se zna o njenom životu. Bila je obrazovana, lepa, bogata i drugačija, a nikada nije želela da govori o prošlom životu svoje porodice.
Ko je bio legendarni Ignjat Bajloni?
Ignjat Bajloni je rođen je u mestu Litomišlu u Češkoj, u to vreme Habzburškoj monarhiji, gde je izučio kožarski zanat i radio zajedno sa bratom. U potrazi za boljim životom odlučio je da se odseli u Ameriku, ali ga sestra i zet Antonjin Njemec (češ. Antonín Němec) koji su već bili u Srbiji, nagovaraju da se sa porodicom doseli kod njih.
Nakon dolaska u Srbiju 1855. godine nastanjuje se negde na Topčiderskom brdu i nastavlja da radi svoj kožarski zanat uz nešto povrtarstva. Njegov najstariji sin Jakov izučio je bačvarski zanat u jednoj bečkoj pivari, a u Beogradu je radio kod bačvara Kincela. Drugi po rođenju sin Anton izučio je mlinarski posao kod svog ujaka Njemeca, koji je držao u zakup državnu vodenicu u Bratincu na Mlavi. Treći sin Venčeslav, zvani Vasa, ostao je uz oca, dok se najmlađi Jovan školovao na Vojnoj akademiji.
U periodu 1858 . do 1878. Bajlonijevi su držali gostionicu na Hajduk Veljkovom vencu. Ovu zgradu na Tobdžijskoj pijaci kupio je Antonjin Njemec od izvesnog Milosava Pazarca, dovršio je i dao Ignjatu na upravljanje.
Bajloni kupuje 1869. godine zapuštenu državnu vodenicu na Mlavi u Malom Crniću, koju kasnije dobija na upravu njegov sin Anton, a koji je posle zanata kod ujaka bio na praksi po mlinovima u inostranstvu. Bajloni je kupio i 30 hektara zemlje na kojoj se bavio poljoprivredom (uzgajao je goveda i svinje i potom ih prodavao u Budimpešti).
Otkupio je malu ručnu pivaru, na čijem je mestu kasnije sagrađena velika pivara opremljena najmodernijom opremom poznatih svetskih fabrika, koja je među prvima koristila električnu energiju Beogradske električne centrale, a već 1900. na svetskoj izložbi u Parizu osvojila je značajne nagrade za svoje proizvode. Godine 1870. počinje izgradnja parnog mlina koji je završen i pušten u rad dve godine kasnije pod imenom Ignjat Bajloni i sinovi (premda su vlasnici bili samo sinovi, jer je Ignjat Bajloni u međuvremenu umro).
Bajloni je značajno doprineo napretku Beograda.
Izolovan život Gordane Bajloni
Koliko god da je ova porodica bila naširoko poznata, najstarija ćerka Gordana živela je izolovano u jednom zamku u Lisabonu. Obrazovana, lepa, bogata i drugačija bila je, pre rata, rado viđena u mnogim društvima.
Njen otac Iganjat Bajloni bio je na čelu ove trgovačke porodice, a sva imanja oduzeta su im nakon početka rata 1941. godine. Tada je ova porodica otišla iz zemlje i nikada se nije vratila.
Jedna od retkih fotografija Gordane Bajloni, iz kolekcije Miloša Jurišića, zabeležena je u bašti Bajlonijeve vile u Kneza Miloša na kojoj je pozirala sa svojim psom. Danas ovu vilu nazivaju kućom duhova, postala je sklonište za beskućnike i ostavljena vremenu da je dokrajči.
Intervju sa Mirom Adanjom Polak o kojem se i danas priča
Gordana je u Lisabonu živela u kući sama, a intervju je dala posle nekoliko provera. Proveravala je da li Miru neko šalje, da li ima neki cilj, da li treba da nešto posebno od nje da se sazna. Sve je proverila i, kako je sama nagovestila na početku, intervju je dala pod jednim uslovom – da bude prikazan tek nakon njene smrti. I Mira je njenu želju ispoštovala.
„Od 1941. nisam se nikad više vratila u Beograd. Mislili smo da ćemo se vratiti posle nemačke okupacije, ali posle se sve toliko izmenilo da se više nije moglo vratiti“, počela je svoju priču Gordana, koja je bila najstarija ćerka Mihajla Bajlonija i gospođe Radmile Bošković.
Nakon očeve smrti se odmah razvela
„Možete misliti kako je bilo kad otac mlad umre. Ja sam se odmah razvela. Ne znam zašto“, priča dalje Gordana o godinama pred sumrak.
Prodica je na početku Drugog svetskog rata pošla za Ameriku, ali 7. decembra, baš na Gordanin rođendan, ova država je ušla u rat, te je tako ona ostala da živi u Portugaliji. Tamo je živela u kući koja podseća na zamak, puna umetnina koje je Gordana obožavala.
„Prvo smo kupili taljige i konja koji se zvao Bitanga. Imali smo i krave, piliće, pse. Uvek je život težak kad čovek nije u svojoj zemlji, ali Portugalci su uvek bili ljubazni. I još uvek osećam da nisam u svojoj zemlji, ali nisam htela da tamo idem. Ostala je slika naše kuće, ostala je slika našeg Beograda. To je bio naš prošli život.“
U Portugalu je imala svega par dragocenih uspomena iz Srbije
„U kući je bio samo poneki medaljon i slika iz Srbije koje joj je donosila tetka. Nema ni porodičnih fotografija, sve je ostalo u Srbiji i propalo. I šta da se vratim, šta da nađem, kuća mi je oduzeta, sve stvari su bačene kroz prozor. Komunizam.“
Porodica joj je neoprvdano i mučno proterana, a čuvena dama je istakla da je njihova jedina "krivica" bila što su imali veliku imovinu.
„Tata je imao banku i dosta kuća. I to je valjda smetalo. Oni koji to isto žele i danas, koji žele da imaju, to će jednog dana biti greh. Čovek je strašno zavidan.“
Osećaj za preduzetništvo nasledila je od oca, postala je vlasnica fabrike u Lisabonu i bavila se dosta turizmom.
„Bila je toliko lepa da smo stalno hteli da je slikamo. Kod strica smo, kod njihove kuće, igrali fudbal na njihovom teniskom terenu. Ali Gordana je bila fina, pa je igrala tenis. Kad smo išli u Crniće gde su Bajlonijevi imali i mlinove i svašta, sećam se da je volela prirodu i konje, lepo je jahala, nije se bojala da konju iz ruke daje šećer. Ljudi su bili ljubomorni jer nisu mogli da shvate kako žena može da bude i bogata i lepa i pametna. To je vrlo retko bilo.“, govorila je njena sestra od ujaka Ljubica Đorđević.
Porodična grobnica Bajloni se nalazi na Novom groblju u Beogradu.
Bajlonijeva pijaca kao jedina uspomena na čuvenu porodicu
Bajlonijeva pijaca u Beogradu jedina je lokacija koje podseća na ime ove porodice koja je umnogome doprinela razvoju Srbije.
Postala je središnje mesto za snabdevanje svežim voćem, povrćem, mesom, ribom, sirima, suhomesnatim proizvodima i mnogim drugim namirnicama.
Ono što čini Bajlonijevu pijacu posebnom je njen šareni karakter i autentična atmosfera. Pored tradicionalnih prehrambenih proizvoda, na pijaci se često mogu naći i tezge sa cvećem, začinskim biljem, suvenirima i rukotvorinama. Posetioci, takođe, mogu da uživaju u razgovorima sa prodavcima, probaju lokalne proizvode i osete duh tradicionalne beogradske tržnice.
To je, zapravo, mesto gde se susreću različite generacije, kulturne i društvene grupe, gde možete doživeti autentični duh Beograda.
(Kurir.rs/Stil/M.F.)
Bonus video: