Život tekstopisca Ljiljane Jevremović, kako ona i sama ističe, kao roman je. Imala je uspone i padove, ostvarila brojne uspehe na poslovnom planu, a sada živi u ilegali, daleko od estradnog sjaja i reflektora i radi kao prodavačica.
Ljilja je nedavno u iskrenoj ispovesti za Kurir progovorila o samom dolasku na estradu, luksuznom načinu života, prijateljstvima s najvećim zvezdama na muzičkoj sceni, ali nam je otkrila i mnoge nepoznate detalje iz života poznatih.
Kako ste počeli da pišete pesme?
- Prva pesma koju sam pisala bila je "Vetrovi tuge" za Draganu Mirković, to je bilo u periodu kad sam radila diplomski ispit za fakultet. U tom periodu nije bilo poslova za inženjera poljoprivrede. Slučajno sam srela Draganinog kompozitora Pericu Zdravkovića, nisam mu ni verovala da radi za nju. Baš sam imala sreće što sam naletela na njega, on je u tom trenutku radio i za Lepu Brenu. S Brenom tada nisam uspela da ostvarim saradnju jer sam pisala diplomski za fakultet, to mi je bio prioritet.
Kakvo je vaše mišljenje o Dragani Mirković?
- Ona ima tu neku dečju lepu energiju, naivnu, otvorenog je srca. Takvi ljudi su svima talični. Pamtim je kao srdačnu i normalnu devojku. Ona se ponaša totalno prirodno. I dan-danas smo ostale u kontaktu. Skoro smo se čule. Uskoro će joj koncert, pitala me je koliko mi je karata potrebno. Ona je legenda. Inače, pored pesme "Vetrovi tuge" sarađivale smo i na pesmi "Sve bih dala si tu", ubacila sam deo teksta koji je falio, potpisana sam kao koautor. Zaista o njoj mogu reći samo najlepše stvari, imale smo divnu saradnju.
Kako je nastala pesma "Vetrovi tuge"? Da li postoji neka tužna priča koja se krije iza toga?
- Svaka pesma koju sam pisala ima posebnu priču, neki moj lični pečat. Počela sam da radim taj posao kao neki dodatni prihod, a posle je preraslo u ljubav. Tada u tom periodu sam završila fakultet, bila sam bez posla. Isto kao i moj tadašnji partner, ni on nije radio. Mnogo smo se voleli, a nismo mogli da započnemo zajednički život. Inflacija, stanje u državi. Niko nije imao posao i dovoljno sredstava za život. U momentu kada sam sakupila dovoljno sredstava da počnemo zajednički život, njemu je bilo ispod časti da prihvati moju pomoć. Bio je previše ponosan, ja sam tada krenula jako dobro da zarađujem, poneo me taj estradni svet. On to nije mogao da podnese, neka sujeta se pojavila. Ostali smo i dan-danas dobri prijatelji.
Kako je izgledala estrada devedesetih?
- Izgledala je vrlo organizovanije nego danas, nije mogao svako na televiziji da gostuje. Urednici su bili iz stare garde, poput Divne Karleuše na radiju. Oni su poznavali kvalitet pesama, a tadašnje zvezde su nekada manje pričale o svom životu i poslu. To je bila neka zdrava distanca s publikom, koja im je obezbeđivala da budu i poštovani i intrigantni. Danas je sve haotično. Drugačiji su ljudi i danas, nažalost, svako ima pristup medijima, gostovanjima i ujedno ima mogućnost da uđe u ovaj estradni svet, u koji su nekada ulazili samo velikani.
U kakvom vam je sećanju ostala Divna Karleuša?
- Divna i ja se nikad nismo upoznale, ali me je podržavala na osnovu rada, o njoj imam samo reči hvale. Jelenu sam srela na jednom događaju na početku njene karijere, tada sam joj rekla da pozdravi majku, ona je Divnina škola. I mnogo je suzdržana, iako tako mnogima ne deluje. To je bilo na početku njene karijere, a pogledajte dokle je danas dogurala. Stav je sve u životu.
Da li je to što vam je sestra Snežana Viktorija Mišković uticalo da počnete da se bavite muzikom?
- Viktorija mi je sestra od tetke, ona je desetak godina starija od mene, uvek je na mene gledala kao na klinku. Naši putevi su se mimoišli kada je otišla na fakultet da studira, ostala sam tada s tetkom i tečom u dobrim odnosima. Ipak, kada sam doživela najveći uspeh, čestitke od porodice su izostale. Ona, kao i ostali članovi porodice, nije ni znala da sam počela da se bavim muzikom i tek tada kada su izašli "Vetrovi tuge" i "Udahnu duboko", Viktorija je kontaktirala sa mnom. Porodica je bila zbunjena, jer su znali da slušam pop i rok muziku, a završila sam u nekim drugim vodama. Viktorija nije ni morala da mi pomaže jer sam tada imala pozive sa svih strana. Sećam se jednom kad mi je rekla: "Ljiljo, ti ne možeš napisati loš tekst." Pomogla sam kasnije i njoj u snimanju dva albuma, za koji sam napisala dva teksta. Uvek sam bila kao gost dobrodošla kod nje.
U školi ste sedeli u klupi sa Slađom Delibašić. U kakvom ste sada u odnosu s njom?
- Viđamo se ponekad, popijemo po čašu vina, u jako smo dobrim odnosima. Te godine, kad smo sedele zajedno u klupi, ona je doživela tragediju, majka joj je umrla, ja sam joj bila velika podrška. Pomagala sam joj da prebrodi težak period. Imam divna sećanja na taj period, ja sam njoj pomagala oko srpskog, a ona je mene učila da igram koreografiju Lokica uz pesme Zdravka Čolića. Putevi su nam se ponovo ukrstili kada je igrala za Draganu Mirković, imala sam ideju da pesmu "Udahni duboko" dam grupi u kojoj je ona tada nastupala Đogani fantastiko, ali je ekipa s kojom sam sarađivala odlučila da to ponudim Ninu Rešiću.
Kakav je bio Nino Rešić?
- Nino i ja smo bili veliki prijatelji, znala sam mnoge njegove tajne. Zvao me je i kad sam završila sa ekipom s kojom sam tada radila da nastavimo saradnju. On je počeo da pije kada je popularnost opadala, ovako u izlascima je umeo da popije koju čašicu, ali ga nikad nisam videla pijanog i nije mi se ni javljao pijan. Radila sam mu pesmu 2006. godine. Bio je veoma obrazovan čovek i načitan, to mi je ostalo u pamćenju. Ovo sad što vam govorim, niko ne bi očekivao od pevača. Dobru dušu je imao i veliku energiju, tu smo jako slični, jer takve osobine posedujem i ja.
Sa Željko Joksimovićem niste ostvarili saradnju, šta je bio problem?
- Počela sam da sarađujem s Rođom Raičevićem kao kompozitorom i on je dao Željku Joksimoviću moj broj telefona. Željko je tada imao želju da radi kao autor, a ne kao pevač. Javio mi se nadobudan, ja nisam znala da je po prirodi takav, predstavio se kao neki predsednik države. Nekoliko nedelja sam pomerala sastanak, a onda zbog privatnih obaveza rešila da smanjim posao, tako da do saradnje nikada nije došlo, zbog čega mi je jako žao. Verovatno mu je Rođa rekao da smanjujem obim poslova, ja sam pisala "Dabogda" za Rođu, a Željko je svirao harmoniku, dao je pečat toj pesmi.
Družili ste se i s Rođom Raičevićem.
- Pamtim ga kao nekoga ko je mnogo voleo devojke. On dođe iz provoda pa mi priča gde je bio i šta je radio. Mene je šokirala ta vest o smrti. Čuli smo se desetak dana pred smrt, rekao mi je da ide u Ameriku, da će biti velika turneja i da je jako srećan, a onda je preminuo. Inače, živela sam u njegovom komšiluku, provodili smo dosta vremena zajedno. On me je zvao da idemo na časove Vorda i Eksela, ja mu kažem da nemam pare, a on ni da čuje za to. Samo mi je rekao: "Ideš sa mnom, ne zanima me." Verovatno je planirao da uđe u producentske vode. Ne mogu da verujem da se on drogirao, pa on nije ni pušio, a kamoli pio. Išao je i u teretanu. Imao je životinje, mačora, bio je jako vezan za njega, kada mu je mačka umrla, sedam dana nismo komunicirali.
Jeste li bili bliski s Marinom Tucaković i Futom?
- Poznavali smo se, nismo se družili. Boban Rajović je želeo da na prvom albumu im Marininu pesmu i ja sam ga odvela kod nje. Kasnije sam svoje saradnike prebacivala kod Marine. Kad bih je srela na nekom događaju, ona bi me izgrlila i pružila podršku. Pre Marinine smrti sam pozvala Futu da dođem da im pomognem i očistim stan, pošto nisam bila u stanju finansijski da im pomognem. Zahvalio mi se i rekao: "Sve imamo, samo ne zdravlje."
Neki kažu da se Indira Radić stidi pesme "Srpkinja je mene majka rodila", koju ste vi pisali. Imate li i vi takav utisak?
- Ona se ne stidi, samo joj ta pesma nije više u interesu. Otkriću vam jednu tajnu. Ja sam tu pesmu namenila Zorici Brunclik, a Indira je plakala i molila da njoj dam, tako je dospela u njene ruke. Kada je osvojila Bugarsko tržište, više joj ta pesma nije bila u interesu. Zaista ispada da bojkotuje tu pesmu, ne mogu da joj zamerim, ali tako izgleda jer je uopšte ne peva.
Da li je istina da ste samo za pesmu "Udahni duboko" dobili 30.000 dinara od izvođenja na radiju?
- Ne sećam se koliko sam dobila, tada je bila inflacija. Znam da sam dobila od Nina pare da kupim kožnu torbu. Najviše sam profitirala od MC Stojana, koji je tu pesmu obnovio.
Koliko para dobijate od autorskih prava?
- Zarađujem za vrlo pristojan život, okvirno minimalac dobijam na godišnjem nivou od svih pesama koje sam radila. Sada izbegavam da radim taj posao, jer pravno nije regulisan. Morate da imate agenciju preko koje ćete raditi. Nisu regulisane muzičke košuljice od kojih se prijavljuje delo koje se peva.
Ko je najgalantniji sa estrade?
- Najgalantnija je Jami, mi smo postigle dogovor bez cenkanja i ičega. Sarađivale smo devedesetih, marke su bile u pitanju. Jako dobar automobil sam mogla da kupim.
Da li ste nekada imali neprijatno iskustvo s pevačima?
- Pevači vole autore koje ih vuku za rukav, a ja nisam takva. Nikada nisam imala neprijatno iskustvo s pevačima, ali evo na primer, ponašanje Bobana Rajovića ne razumem, daleko od toga da mi smeta. Napravila sam mu pesmu "Piroman", na drugom albumu smo isto sarađivali, a za treći CD angažuje totalno drugog autora. To ne mogu da shvatim. Čemu to ako nađeš dobrog tekstopisca koji ti donosi zaradu.
Zašto ste odlučili da radite u prodavnicama, šta vas je navelo na takvu odluku?
- Trenutno radim u trgovini, nemački brend je u pitanju. Volim da živim načinom života jedne prodavačice, počela sam slučajno, ali s namerom ostajem u tom poslu, jer želim da jednog dana napišem knjigu koja će se zvati "Prodavačica". Taj svet mi je fascinantan. Želim da što bolje opišem atmosferu, nekad je sjajna, a nekad je teška. Radila sam na fakultetu 2006. godine šest meseci i nisam želela da ostanem tu, bilo mi je dosadno. Hoću život da okusim u punom smislu i da nadoknadim to što sam do pedesete godine bila pod staklenim zvonom.
Bonus video: