Specijalni izveštač Kurira - Vuk Brajović
Čudljiva pariska šljaka tek se slegla posle konačnih nedeljnih finala Rolan Garosa, a iz sveta tenisa već stižu brojne nove vesti.
Život na turneji teče dalje – za organizatore, igrače, sudije, stručne timove, funkcionere, pratioce, medije i tenisa uvek gladnu publiku koja u Surbitonu, Štutgartu i drugde već "diše" ovaj sport zajedno sa njegovim protagonistima. Eto nam i prvog šampiona od 2015. a da nije Novak i sunarodnik Rafa, koji je na njegovoj omiljenoj podlozi prikazao unverzalnu virtuoznost, strpljenje, snagu, veru i zrelost – a da mu je u formiranju takvog teniskog “ja” za Špance skoro verolomno idol bio Rodžer Federer. Koliko je Karlos Alkaraz autentično “simpa” i šampion novog doba svedoče snimci mahanja prskalicama na slavlju iz izabranog pariskog restorana.
Ipak, da Novaku nije “prsao” meniskus, pa čak i da je posle Serundola odigrao još jedan triler protiv Zvereva – po prikazanom tenisu u finalu se stiče utisak da bi naš as ponovo i u 37. godini ponovo iznenadio teniski svet svojom četvrtom odnosno 25. Grend slem titulom u “gradu svetlosti”. I to je tenis, nažalost – a to smo previše često morali da kažemo kada je sada treći igrač sveta u pitanju ove baksuzne sezone.
Pirovi pobednik Rolan Garosa i jedan od četvoro koji su poslednja 3 dana na Otvorenom prvenstvu Francuske mogli da pretvore u “dane Italije” – a svi odredom krahirali na poslednjem koraku – Siner oseća da se Novak može vratiti takmičenju već na Vimbldonu. Hirurg koji ga je operisao mu odaje počast na otpornosti što je ne samo nastavio meč protiv Serundola sa pokidanim meniskusom, već ga i pobedio – ali ono što je Đakometa pre toga izjavio i dalje stoji kao jedino logično: koleno treba testirati prvo pod opterećenjem, pa tek onda praviti planove za ostatak procesa oporavka i povratka trenažnom procesu. Između ovih izjava sa terena i iz operacione sale nalazi se iznurena i zbunjena Novakova publika, koja prosto više ne zna u šta niti kome da veruje.
Iako je taj zloslutni Dejvis Kup doživljen kao duboka ogrebotina od mladog lava Sinera na kraju još jedne uspešne sezone lova na trofeje, nikome nije padalo na pamet da će ih već narednim porazom protiv De Minora na Junajted Kupu početkom januara Novak uvući u turbulentnu spiralu sezone raznih komplikacija (povrede, bolest, demotivacija, odsustvo iz takmičarskih mečeva, loša forma i spor povratak u nju, loša fizička kondicija i povećana telesna težina, šokantna slučajna povreda termosom u Rimu), loših rezultata (tek 2 polufinala) i raspada vernog i uspešnog stručnog tima tada kada to nije smelo da se desi. Sportski heroizam “B verzije Novaka” u pobedi protiv Musetija ironično je preokrenut u povlačenje sa turinra posle terminalne pobede protiv Serundola, čime se evidentni niz baksuza mogao dosta logično obrazložiti time što bi “A verzija Novaka” koja nam je “obećavana” za Rolan Garos i nadalje komotno eliminisala Musetija i Serundola pred meč sa Zverevim i Alkarazom ili Sinerom, a sve drugo vodilo ka velikoj neizvesnosti sa više negativnih jednačina kao posledice. Kada je Novak trebao da uradi “glanc” na period izvrsnih karijernih rezultata, doživeo je potpunu “pobunu” sportske sudbine protiv njega – koja još uvek traje, uz postavljanja pitanja samome sebi: “Zašto?”
Kako se u tenisko-medijskim krugovoma priča da se pregovara sa producentima dokumentarca “Poslednji ples” (Last Dance), eto, možda se ovoga puta na filmu (posle prethodnih nedorečenih pokušaja) konačno nađe (iskonski) biografski sadržaj kroz koji će Novak svojoj publici i sebi probati da predstavi i objasni neke stvari kroz započetu debatu na temu koliko ćemo ga još gledati na turneji a da njegova pojava i rezultati idu u korist statusa žive i i dalje takmičarski aktivne legende. I kad god se konačno vrati na teren – na Vimbldonu, Olimpijskim igrama, Hamburgu, Sinsijatiju – najvažnije će biti da na njemu i ostane (zdrav), proba (barem) da u Njujorku osvoji (svoju rekordnu 25.) Grend slem titulu i time se kvalifikuje za završrni Masters u Torinu i krene jasnim putem ka razrešenju ovog crnog perioda – kakav god on bio. Ovako je “ranjeni krokodil” najopasniji samome sebi u ambijentu neizvesnosti koji prate slutnje, grč i loše osećanje umesto svega ostalog potpuno drugačije prirode.
I ma koliko bi insistiranje na davanje prednosti njima u odnosu na isticanje ostalih važnih i lepih takmičarskih priča sa 123. Izdanja Otvorenog prvenstva Francuske za neke koji se bave tenisom bilo bespredmetno, teme rešavanja kolosalnog problema prekasnih početaka i završetaka mečeva i obezbeđivanja uslova da se tenis igra na (polu)otvorenom uprkos sve nepovoljnijim vremenskim uslovima u raznim periodima teniske sezone su one kojim želimo da završimo ovaj poslednji osvrt na Rolan Garos.
Pompezno najavljivano na ovogodišnjem Australijan Openu – rešenje nije ni na pomolu, gde je tvrdoglavost i neuviđajnost organizatora zakucanih u živom blatu sopstvene arogancije najveći problem sa kojim se oni koji bi trebali da ga reše u ogledalu susreću. Pitate se što je Šatrije poluprazan? Zato što ste sami “sabotirali” svoj proizvod u ovoj eri super-sportova draga gospodo, gde publika nema baš neki izražen mazohistički poriv da se zajedno sa igračima i ostalim učesnicima nemilih maratona do sitnih sati promrzla muči do iznemoglosti - jer su i njoj vaši gestovi apsurdni i nekompatibilni sa svime što iskustvo,pamet i tehnologija danas pružaju.
Ako su u eri skoro neverovatnih spomenutih tehničkih i tehnoloških rešenja razni problemi i izazovi današnjeg sveta posta(ja)li napokon rešivi, zbog čega onda ne verovati da bi neka od njih mogla biti primenjena tako da bi omogućila ublažavanje ili eliminaciju negativnog uticaja vremenskih promena na održavanje mečeva i sprovođenja dnevne satnice igre pod tržišno prihvatljivim uslovima? Zbog čega se već nekoliko sezona na tome ne radi u širokom saradničkom opsegu sa dostupnim vrhunskim tehnološkim i proizvodnim organizacijama, kompanijama i umovima i javnost informiše o napretku u donošenju primenljivih rešenja – nego se ćuti ili negira mogućnost da se u ovom pravcu uopšte može delovati kao da je u pitanju najcrnja tabu-tema?
Jesmo li zaista stali na tome da smo obezbedili progresivne pomake za organizaciju vrhunskih teniskih događaja time što struja potiče iz obnovljivih izvora (?), električni automobili prevoze igrače tamo-vamo i zagađivanje životne sredine se suzbija time što više nema plastične ambalaže u opticaju na turnirima (već staklenih termosa koji igračima slučajno padaju na glavu a namerno bi mogli da izazovu i nedaće većih razmera)?
Da li je posredi još jedan vid regresivne kulture umišljenosti da je nešto nemoguće jer “mi” smatramo da je to nemoguće izvesti – a da su nam ustvari vratovi ukočeni tako da ne možemo da u potrazi za rešenjem okrenemo glavu ka Istoku? Glava se kod nekih koji i dalje odlučuju o sadašnjosti i budućnosti tenisa prigodno okreće u “drugom smeru” tada kada je potrebno inkasirati neke pare i sponzorstva kako bi se izašlo iz minusa (te danas imamo tek do juče nezamislive “PIF rang liste” u obe konkurencije), ali ne i kada treba dugo pogledati ka perspektivi ovog sporta i konstruktivno se zamisliti nad onim što stoji isprečeno u datom prizoru. Umesto da se posvete traženju rešenja kroz savremene vidove inovativne ekonomije čiji rezultati bi mogli da se skaliraju kroz univerzalno prihvatljive tržišne modele investiranja – a sve to u svetu u kome su izvori pametnog finansiranja danas skoro neograničeni – mi pratimo tinjajući konflikt između udruženja organizatora Grend slemova i ATP (I WTA) organizacije koja je uvođenjem Saudijskih fondova na granici da poremeti početak teniske sezone u Australiji obećanim uvođenjem 10. Mastersa u Rijadu na šta Slemovi odgovaraju pretnjom organizacije kontra-“Premijer tura”.
Umesto da se misli o igračima, navijačima, gledaocima pored ekrana koji svi žele da odigraju i odgledaju tenis u najavljenom terminu, kao da je najvažnije gurnuti što više para u “bušan” džep i izmišljati čarobne PR narative o tome kako će od sada (pa do sledećeg kamčenja para) sve u tenisu nezaustavljivo ići ka idealnom. A onda padne kiša, i – zamislite – nastavi da pada šest dana uzastopce u već etabliranim monsunskim uslovima koji su migrirali iz Azije u Evropu kao ultimativna manifestacija “više sile” i neizbežne katastrofe. Umesto da se iz sezone u sezonu ponavlja histerično ponašanje organizatora i povećanje prodaje kabanica kao obaveznog suvenira sa teniskih turnira, dajte bre ljudi – započnite saradnju sa onima koji bi mogli da vam reše problem pristupačnog i lako primenljivog pokrivanja barem dovoljnog broja terena kako biste mogli da izvedete rezervni plan održavanja takmičarskog programa u kišnim uslovima. Eto, nećete verovati, ali je mnogo teže “proizvesti” jednog Novaka Đokovića nego li neku laku, sklopivu i postojanu prekrivnu konstrukciju za spoljne terene i stadione – i mnogo vrednije sačuvati i Novaka i svakog sledećeg igrača ili igračicu od povreda koje će nastati kao posledica isforsirane igre u neodgovarajućim terminima i okolnostima nego investirati u napredna tehnička rešenja koja će vam brže nego što mislite obezbediti povraćaj sredstava i stabilno planiranje zarade, profita I daljih investicija.
Ima puno pametnih i sposobnih stručnjaka koji bi sa vama pričali i sarađivali na temu ovih rešenja širom sveta, draga gospodo teniski rukovodioci – ali za to prvo treba napustiti pozicije kulturnog elitizma, arogancije i nepristupačnosti i omogućiti novim vrednostima da daju novu dimenziju postojanja i razvoja onim tradicionalnim koje tenis čine i dalje jednim od najzanimljivijih sportova na svetu. U nadi da ćemo dosadu koji ovaj stagnantni model ponašanja donosioca odluka u svetskom tenisu iz sezonu u sezonu čini sve manje podnošljvom zameniti kreativnošću I proaktivnošću, poželimo najvećim asovima muškog i ženskog tenisa što manje povreda i inspirativnih mečeva u nastavku sezone na ikoničnoj travnatoj podlozi.
Bonus video: