Slikarka Nadežda Petranović rođena je 1934. godine u Beogradu, gde i danas živi i stvara. Nakon što je doktorirala na Prirodno matematičkom, danas Fakultetu za fizičku hemiju, postala je profesor, a tek nakon odlaska u penziju počela je da se bavi slikarstvom. Njen umetnički talenat prepoznat je u okviru mnogobrojnih konkursa, izložbi i manifestacija. Svoju kreativnost imala je priliku da pokaže učestvovanjem na više od 80 kolektivnih izložbi, a bila je učesnik i velikog broja umetničkih kolonija. Osim toga, Nadežda je realizovala i nekoliko samostalnih izložbi, i to u galeriji „Akademija 28“ i galeriji „Branko Miljković“, a član je i Likovnog kluba „Đuro Saraj“ i Umetničkog udruženja „Kej“ u Beogradu. Tokom svoje umetničke karijere, Nadežda je za svoj kreativni rad bila nagrađivana na izložbama „Proleće 2010“, „Proleće 2011“ i „Proleće 2014“. U okviru likovnih konkursa „Majski susreti“, bila je dobitnica brojnih pohvala, a pohvaljena je i na konkursu „Džez umetnost koja ne bledi“. Šestu po redu samostalnu izložbu Nadežda će održati u galeriji „Akademija 28“, koja će posetiocima biti dostupna od 12. do 24. juna. Više o izložbi i inspiraciji stvaranja otkrila nam je u intervjuu.
1. Kada ste otkrili da je slikanje Vaš poziv ?
Ni u jednom trenutku slikanje nije bilo moj poziv, čak ni moj hobi. Na početku školovanja opredelila sam se za prirodne nauke. Iako sam u jednom trenutku razmišljala da upišem arhitekturu, opredelila sam se za fizičku hemiju. Četrdeset godina bila sam vezana za labotatoriju i nastavu na Beogradskom univerzitetu, na Fakultetu za fizičku hemiju, i nisam se bavila slikanjem, niti pomišljala na to. Takođe, nikada nisam razmišljala o tome čime ću se baviti kada odem u penziju. Međutim, kada sam završila sa jednim univerzitetom, pojavio se drugi, tzv. Univerzitet za treće doba, i to je predstavljalo jedan novi početak. Otkud opredeljenje za slikanje? Ono se nekako desilo, inicijativa i sugestija je došla sa strane. Ostaje pitanje kako su osobe kojima sam bila okružena znale da krijem taj talenat. Objašnjenja mogu biti razna, možda postoji i neka veza između mešanja hemikalija i mešanja boja.
2. Kako Vam se javlja ideja o tome šta ćete slikati i koja emocija se krije iza vaših umetničkih dela?
Moje slikanje je sa predloškom, pravim fotografije, nekog predela, cveća, kapija… i tu fotografiju prenosim na platno. Čovek ne može u trenutku da naslika sve što vidi, jer se sve oko njega menja, menja se doba dana, osvetljenje. Zbog toga rad sa predloškom olakšava prenošenje motiva na platno. Kada izaberem motiv, radim sve dok ne budem zadovoljna. Emocije su jake, naročito kada sam zadovoljna nekom slikom, onda ostajem pod tim utiskom neko vreme. S druge strane, neke slike koje me muče jedva čekam da završim i više im se ne vraćam.
3. Da li ste zadovoljni rekacijima koje Vaše slike izazivaju?
Nisam nikada doživela neku negativnu reakciju, čak se dešavalo da drugi u mojim slikama vide više nego što sam ja u njima videla. Komentari su uvek bili pozitivni.
4. Koja izložba u Srbiji ili regionu je na Vas ostavila poseban utisak?
Na mene su izložbe slika Vladimira Veličković ostavljale najjači i najdublji utisak.
Promo