Pleme 'Dani' živelo je bez kontakta s spoljnim svetom sve do 1938. godine, kada su slučajno otkriveni kako se kriju u brdima Zapadne Papue u Indoneziji.
Njihova domovina u dolini Baliem bila je izolovana strmim, neravnim dolinama i gustom planinskomšumom, a danas je ova regija jedna od najsiromašnijih u Indoneziji.
Poznati su po svojim sablasnim tradicijama, Dani su jedno od najmnogoljudnijih plemena u okolini.
Dok su Dani uglavnom neometani spoljnim faktorima, njihove proganjajuće tradicije zainteresovale su mngoe.
Poput mnogih današnjih domorodačkih plemena, njihova "ekonomija" se oslanja na turizam - njihovi jedinstveni običaji, tradicionalna nošnja i rituali privlače posetioce u njihova udaljena sela.
Mnogi običaji plemena Dani opstali su i danas.
Retke slike snimljene na udaljenoj lokaciji, beleže živote pripadnika plemena i ostavljaju gledaoce bez daha jer poziraju pored pocrnelih ostataka 250 godina stare Vimontok Mabel, dok Dani žene ponosno pokazuju svoje ruke bez prstiju.
Ritualna amputacija prstiju
Emocionalna bol kao deo procesa tugovanja nije nešto neuobičajeno, ali za žene plemena Dani tuga nije dovoljna.
Kada voljena osoba umre, članice se izlažu činu ekstremnog fizičkog bola, verujući da je fizički prikaz emotivne agonije bitan za proces tugovanja.
Nakon što prisustvuju sahrani deteta ili člana porodice, Dani žene odrežu vrh svog prsta jer veruju da će ta praksa istovremeno zadovoljiti i oterati duhove.
Ritualna praksa izvodi se tako da se prvo čvrsto zaveže uzica oko gornje polovine prsta na oko pola sata, što dopušta prstu da utrne za ono što članovi plemena smatraju 'skoro' bezbolnim uklanjanjem.
Prst se zatim odseče sekirom ili kamenom oštricom, a otvorena rana se "previje" vrućim kamenom ili komadom metala kako bi se sprečilo krvarenje.
Tada se formira novi, žuljeviti prst. Međutim, amputacije se mogu izvesti i bez upotrebe alata. U tim jezivim slučajevima, Dani žene žvaču zglobove prstiju kako bi ih oslabile pre nego što užetom prekinu dotok krvi u prst.
Druga je mogućnost podvezati zglobove kako bi se zaustavio dotok krvi u to područje, što dovodi do odumiranja mišića i živaca zbog nedostatka kiseonika sve dok umrtvljeni deo prsta prirodno ne otpadne s kosti.
Mumifikacija
Još jedna drevna praksa unutar plemena Dani je mumificiranje uspešnih ratnika i seoskih poglavica.
Sićušno, pocrnelo, smežurano telo Agata Mamete Mabeal, poglavice koji je vladao jednim zabačenim selom u indonezijskoj Papui pre nekih 250 godina, najsvetija je mumija od svih među narodom Dani.
Nakon smrti, balzamovan je i konzerviran dimom i životinjskim uljem.
Devet generacija kasnije, Agatov potomak Eli Mabel sada je trenutni vođa u selu Vogi - izolovanom zaseoku u području Hajlendsa do kojeg se može doći samo pešačenjem i kanuom.
On čuva truplo, koje je ukrašeno svinjskim kljovama, ukrasom za glavu s perjem i tradicionalnom tikvicom za p***s, i leži u kolibi zvanoj 'honai', što nas dovodi do sledeće stavke...
Omotač za p***s
Još jedna karakteristična stvar pripadnika Dani plemena je Koteka, ili 'omotač p****a'.
Pripadnici plemena tradicionalno bi ga nosili vrlo malo, ali Koteka je dugo bila važan odevni predmet za Dani muškarce.
Međutim, prema plemenskim vračevima, Koteka - ili 'hilim' kako je poznat među plemenom Dani - nije bio dizajniran samo za zaštitu ili za prikrivanje nečije skromnosti.
Takođe funkcionira kao simbol društvenog statusa i jedna je od tradicionalne odeće koju nose ljudi Papue.
Koteka se uglavnom pravi od sušene bundeve, a članovi plemena sade bundeve u većini dvorišta oko svojih domova.
Nakon nekoliko meseci rasta, bundeva se veže kamenjem kako bi dobila uspravan oblik, pre nego što se jedna koštica izvadi kako bi se stvorio viseći oblik.
Oblik Koteke ukazuje na društveni status među pripadnicima plemena, a zakrivljene Koteke nose ljudi s najvećim uticajem. Gotove bundeve se beru i suše na kaminu. Kad se osuši, sadržaj se vadi dok ne ostane samo tvrda kora bundeve.
Zatim se čisti i ponovno suši u kaminu, pre nego što se može nositi.
Ceo proces traje između jedne i dve nedelje.
Koteke su često ukrašene grbom od kokošjeg ili ptičjeg perja, a vežu se mekom uzicom oko struka.
Koteka se ne menja dok se ne polomi!
Svinjokolj
Dani su takođe poznati po svojim raskošnim svetkovinama.
Takve gozbe su ključni deo Dani kulture i često se održavaju kako bi se obeležile posebne prilike, uključujući venčanja i sahrane.
Tradicionalni festivali svinjokolja održavaju se i danas.
Nijedan politički ili veliki događaj neće proći bez "svinjske gozbe", koje se takođe često organizuju za turiste koji putuju u posetu plemenu Dani.
Svinje predstavljaju značajno mesto u Dani kulturi. Muškarci će često ubaciti svinjske kljove kroz nos, a tokom svečanosti će praviti šare na svom telu od svinjske masti, zajedno sa čađi, glinom i blatom.
Pleme poštuje životinje. Na njih se gleda ne samo kao na izvor izdržavanja i bogatstva, već se one posmatraju i kao članovi porodice i zajednice i duboko se cene.
U stvari, svinje se mogu zaklati samo u ritualnim ceremonijama, i to iz poštovanja.
Ovo su samo neke od brojnih zanimljivosti koje se vežu sa neobično pleme Dani, koje nastavlja da živi svoj stil života, uporedo i uprkos modernom svetu.
Kurir.rs/Dejli mejl/Preneo: D. P.