Grbovićeva odluka da PSG više ne ulazi u triper koalicije navela me je na pomisao da će u Srbiji možda - kažem možda jer se kao neko koga je „sigurno“ izujedalo toliko puta plaši rečce „možda“ - započeti proces formiranja realnih politika i odvajanja partija od naroda.
Evo šta je pisac hteo da kaže. Glavna zavrzlama sa srpskim politikama (svih vremena i boja) jeste to što sve srpske partije, pogotovo vladajuće, teže da zastupaju ceo „naš narod“, onaj narod sa velim N iz Porfirijevih parapolitičkih homilija, koji bajagi zna ko je i šta je, iako u suštini pojma nema kud udara, kao što nijedan narod na ovom svetu ne zna ni ko je, ni šta je, ni kud udara, naprosto zato što je „kolektivno znanje“ rođeni brat „kolektivnog dupeta“. Politike su te koje daju pravac narodima zemaljskim.
U klasičnim monarhijama je bilo lako, što ne znači da je uvek bilo dobro. I kraljevi i carevi su se, kao i populističke stranke, na rečima uvlačili u narodna dupeta, ali narod je igrao kako kraljev/carev bubanj kaže.
To u jednom momentu - osim u Srbiji - više nije moglo tako. Narodi zemaljski - osim Porfirijevog - nisu kompaktni, jednodušni entiteti, nego su skupovi različitih, često na krv i nož zavađenih, slojeva građanstva i seljaštva. Gorepomenute realne politike i stranke odvojene od naroda su zastupnici ili 1. najsiromašnijih, ili 2. srednje dobrostojećih, ili 3. bogatih društvenih grupa. To bi, da kažemo, bile levica, centar i desnica koji se obraćaju isključivo svojoj ciljnoj grupi i od nje kamče glasove.
U Srbiji na papiru ima i levice, i centra, i desnice, ali i levica, i centar, i desnica „pikiraju“ na ceo narod. Neko u tome ima više uspeha - npr. stranka Visokog Mesta - neki opet manje, npr. stranke takozvane opozicije.
Takvo stanje stvari je za Visoko Mesto dobro, za stranke opozicije nije dobro, mada ni izbliza nije toliko loše kako predstavljaju, ali je za celinu društva vrlo, vrlo loše.
A evo zašto, što reko Blic. Zato što u takvom stanju stvari najmoćnija Visoka Stranka zastupa otprilike 25% (plus-minus 2%) ukupnog broja punoletnih građana Srbije, hajde da budem velikodušan pa da opoziciji odrapim i svih 17%, što, kad krčmar donese račun, znači da 48% populacije Srbije ne zastupa nijedna od raspoloživih političkih stranaka, što opet znači da Srbija (praktično oduvek) funkcioniše sa 42% kapaciteta.
Sve to ne znači da su onih 48% idioti (bilo u antičkom, bilo u modernom smislu reči) ili da su lenjivci (mada i takvih ima), to znači da dobar deo tih 48% ne izlazi na izbore zato što ne vidi nikog ko bi zastupao njihove interese.
Da ne dužim. Srpske stranke se moraju - poslednji je čas - profilisati kao zastupnici ove ili one društvene grupe, ali ne na papiru, iza tog profilisanja mora da stoji iskreno uverenje i odlučnost, krajnje retkosti u društvu koje većinski ne veruje ni u šta osim u „u se, na se i poda se“.
Da li će to srpske stranke učiniti il neće? Boli me qwrz. Ali ja si u sedamdeset prvoj godini mogu priuštiti da me boli qwrz šta će biti za 10-20 godina, dočim si oni kojima ovde valja živeti još 40-50 godina takav luksuz ne bi sebi smeli priuštiti.a