Ove godine navršilo se 112 godina od potonuća tada najvećeg putničkog broda na svetu, čuvenog Titanika. Film o Titaniku nam je u prvom planu predstavio tragičnu ljubavnu priču Džeka i Rouz, koji ljudima prvi padnu na pamet kada se spomene Titanik.
Na Titaniku je te noći poginulo oko 1500 ljudi. To je 1500 priča, a mnoge od njih nikada nećemo saznati. Međutim, postoji jedna za koju znamo, a koja je čak i u filmu "Titanik" kratko predstavljena. Naime, reč je o dirljivoj ljubavnoj priči Isidora i Ide Štraus.
Svako ko je gledao "Titanik" sigurno se seća bake i deke koji, ležeći na krevetu u svojoj kabini dok ledena voda nadolazi, zagrljeni mirno čekaju kraj. Prizor iz legendarnog filma dirnuo je tada i najtvrđa srca, ali malo ljudi zna da nije reč o umetničkoj slobodi već o neverovatnoj istinitoj priči o ljudima koji su odbili da se spasu i rešili da u smrt odu "onako kako su i živeli - zajedno".
Isidor je bio američki biznismen nemačkog porekla koji se sa Idom, devojkom iz imigrantske evropske porodice, ušau u ugovoreni brak 1871. godine. Iako je brak bio ugovoren, ljubav koja se između njoih dvoje rodila bila je duboka i iskrena.
Isidor i Ida su zimu proveli u Francuskoj, a nazad za Ameriku krenuli su Titanikom. I tako se ovaj par našao na putu ka Americi 14. aprila 1912. godine kada je Titanik udario u ledeni breg i počeo da tone.
Potomkinja Isidora i Ide Štraus, Džesika Štraus, je o njihovoj ljubavnoj priči govorila u intervjuu za "Titanic Belfast"
"Moji pra-pra-prababa i deda bili su na odmoru na Rivijeri i odlučili su da rezervišu put nazad do Njujorka na brodu RMS Titanik. Ovo nije bilo očekivano putovanje, to je bila odluka u poslednjem trenutku", rekla je Džesika u intervjuu.
Nakon sudara sa santom leda, gospođa Štraus je zamalo ušla u čamac za spasavanje. Džesika je dodala: „Bili su u svojim 60-im godinama, bili su zajedno mnogo, mnogo godina i imali su nekoliko dece. Ida nije htela da ostavi svog muža. Isidoru je ponuđeno mesto na drugom čamcu za spasavanje, ali on nije želeo da se spašava dokle god na brodu ima žena i dece. Isidor je svoju ženu molio da uđe u čamac, a ona se okrenula i rekla mu: 'Isidore, mi smo zajedno sve ove godine. Gde ti ideš, idem ja.'
Ida Štraus je skinula bundu i predala je svojoj služavki, Elen Bird. Elen je ušla u čamac za spasavanje broj na nagovor Štrausovih i tako se spasila. Poslednji put su viđeni kako sede zajedno na ležaljkama držeći se ruku pod ruku.
Telo Isidora Štrausa je pronašao Mekej-Benet i sahranjen je na groblju Vudlon u Bronksu, Njujork. Telo gospođe Štraus nikada nije pronađeno.
Džesika je rekla: „Moji pra-pra-prababa i deda bili su veoma značajni putnici jer su bili među najbogatijima na brodu. Njihova priča je postala poznata kao jedna od priča o romantici i herojstvu. Nažalost, kao što sada znamo, ima mnogo priča kao što je ova usled te strašne tragedije potonuća Titanika“.
Kada su preživeli putnici brodom “Karpatija” stigli u Njujork mnogi su, uključujući i služavku Elen, ispričali novinarima priču Isidora i Ide Štraus nazivajući je “najneverovatnijih primerom ljubavi i privrženosti” i ona se neverovatnom brzinom proširila svetom.
Isidorovo telo je pronađeno i identifikovano, ali je Idino zauvek ostalo negde u dubinama okeana. Ipak, na Štrausovom grobu u Bronksu njihova ljubav zauvek je ovekovečena jednim jednostavnim citatom iz “Pesme nad pesmama”: “Voda ne može ugasiti ljubav – niti je može potopiti”, piše "Istorijski zabavnik".
(Kurir.rs/M.F.)
Bonus video: